Освета Јежурки Јежић: Све је ово Бранко Ћопић предосјетио

Пише: Марко Прелевић

Никад нисам хтио бити чланом ничега. Ни секција у школи, ни политичких, далеко било, партија; ни еснафских удружења, клонио сам се и оних нападних студентских парламената, ма ни петиције не потписујем; у мом новчанику је припадајућа картица само Liverpool Football Club (хтио сам својевремено имати и Звездину, али онда више нисам хтио).

Чак се ни у библиотекама нисам задржавао. У картону који за све нас води нека приљежна библиотекарка – наравно да има наочаре, строги поглед и помало заборављену техничку оловку – ето, имам само једну једину књигу коју сам посудио давно, када ми је било седам, у Основној школи „Марко Миљанов“. Издавач „Веселин Маслеша“, Сарајево, танак обим но корице тврде, библиотека „Ластавица“, школска лектира. Илустрована, мада не стилом познатим: Вилко Селан Глиха.

Знам да смо имали у кући сабрана дјела Бранка Ћопића, да сам већ дотад знао наизуст и Магареће године и Мачка Тошу и Главу у кланцу и први дио Пионирске трилогије, али Јежеву кућицу, ето, нисмо имали.

Сјетим се тога често, првог читања Јежеве кућице, првог и свих осталих стихова које је Бранко-Немирко, плавооки дјечак из Хашана, мецена, ктитор, жирант и Николетина Бурсаћ нашег детињства, тужни шерет и депресивно спадало, написао, и нешто мислим: да је то била једина књига коју сам икада прочитао, а камоли једина коју сам узео из библиотеке, било би довољно.

Жив је Бранко, упркос томе што се многи труде да жив не буде – и када је прије двије године ваљало обиљежити стољеће од његовог рођења, то је учињено некако кришом, као да је Ћопић и даље туђ, ваљда никоме не одговара тај партизан, јеретик, коме је још до идеала и до магарећих година када су завладале псеће; и да није било Вулета Журића и „Републике Ћопић“ и још неколико текстова по домаћој штампи, онај у Недељнику укључив, остали бисмо без образа – жив је.

Јежева кућица била је прва жртва деведесетих, најурена из лектире у Хрватској како, ваљда, не би тровала дјецу изразима и језиком српским, а не хрватским (иако Бранко није знао разлику). Ах, како су националисти, са сваке стране, увијек кратковиди и недотупавни: да су само мало размислили, схватили би да је Јежурка Јежић најтачније описани патриота у нашој књижевности, можда би га чак и присвојили и учитали свој Домовински рат и Наш Рат Којег Није Било и можда нам и огадили оно „Бранит ћу те до задњега даха!“. Хвала им што нису! А код нас је Бранко остао у лектири, али скрајнут, када је почело да се рехабилитује оно што се рехабилитовати не може…

У писму које неће доћи до свог адресата, пријатељу Зију Диздаревићу Бранко пише о црним слутњама, о звијездама од леда, и пита се ко су тамни џелати у људском лику, јесу ли, можда, слични онима који су Зија одвели? (Зијо ће скончати у Јасеновцу, друга двојица из тог писма, саборци по перу и жудњи за слободом, Иван Горан Ковачић и Хасан Кикић, страдаће од четничког ножа.)

Исти су, Бранко, јеси то предосјетио и зато закорачио с моста који се никада није звао по теби, али од тада сви мисле да се по теби зове, исти су то џелати, само су чекали да попусти неколико посљедњих брана, па да се освете Јежурки Јежићу и његовој скромности, сви они који би продали кућу (и вјеру, и пријатеље, и образ…) за гњиле крушке, јагње и пола ручка.

Отварам сајтове ових дана, лукаво шкиљим, прегледам бодље и сваку шиљим, све чекајући да ће и Бранко Ћопић, као Његош или Андрић, бити однекуд оптужен за геноцид, због Јежурке Јежића и његовог патриотизма. Одахнем сваке ноћи, док шуштим и пипам гдје ли ћу лећи, тешим се: макар ти људи који и даље читају Јежеву кућицу својој дјеци, макар они знају да се свак брани својим оружјем, и да још није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне.

Или су медвјед и свиња и с њима вуја – џаба и хајка, и пчеле, и ловачка пушка – ипак на крају побиједили?

Јах, шта ћеш…

Извор: nedeljnik.rs

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: