Осврт Вијести на нови Секулићев роман: Кад посланик креше (18+)

Скаредности у чланку износим у доброј вјери да јавност има право да зна који је профил креативца водио стратешки ресор – туризам, као и културну политику црногорске Владе.

Сви имамо право на неталенат, али роман „Парење лабудова“ посланика и бившег министра Предрага Секулића глупошћу и неукусом пробија границу књижевне анализе – тјера нас да се запитамо ко су заправо људи којима смо повјерили важне друштвене функције. 

Без цитата као оруђа интерпретације тешко бисте ухватили суштину Секулићевог приповиједања које се јавља на неколико нивоа, кроз метатекстуалну игру перспектива, уобичајену у савременој прози. Истина је да неиживљеност ауторовог израза боли, али то није најгоре у роману који се структурно распада и перманенто држи читаоца у дилеми да ли да вришти. Књижевни чемер, ипак, има одређени културолошко-забавни карактер који ће осјетити они међу вама већ сасвим подати демону мазохизма.

Да скратим –  јунак о коме Секулићев приповједач пише је велики швалер. Ни трипера се тај не боји, а љути сплин између ејакулација разгони мудростима кафанске провенијенције: „Прави јебачи се никада не извињавају”, „Бијела кошуља, лаковане ципеле и добар курац никад не излазе из моде“ и тако даље, у границама хетеро насладе.

Секулићев књижевни лик можда јесте глуп, али има завидну циркулацију и лектиру: „Био је задовољан собом. Стајао му је чврст и крут. Захваљујући вину дуго није свршавао. Чак јој је у једном тренутку ставио прст у гузу. То је негдје прочитао, Хенри Милер, вјероватно“. 

Очигледно да је писац много научио од Хенрија Милера. Као што видимо, он на извјестан начин цитира Милера док води љубав, унутар властитог цитата. Погледајмо  типично милеровски одломак у коме се не зна је ли по сриједи туча или љубавни чин: 

„У жељи да се одбрани, ударио јој је шамар… Само га је погледала и наставила да гута. Једва је успио да је одгурне од себе. Навалио је на њу док је млатарала ногама и рукама.“

Наравно, нису проблем  пишчеве сексуалне фиксације, проблем је кад без књижевног оправдања масти као штребер који је са 50 година у гузи (да се милеровски изразим) схватио да смије именовати и испод пупка.

Има једно нарочито мјесто у књизи, кад госпа сипа вино по јунаковом абдомену: „Осјетио је лагано пецкање по главићу кад је посула вино и по њему. Вјероватно хоће да га опере, помисли.”

То “вјероватно прање” вршног дијела фалуса десило се на страни 34. Али ту се случај није завршио. Да је Секулићев књижевни алтер его опсједнут гениталном хигијеном увиђамо на страни 53: “Почео је да му се диже тек кад га је ставила у уста. Било му је непријатно што га није опрао.” 

Није нам намјера да извлачимо закључак како писац није плакнуо главног јунака читавих 19 страница! Да ли онда упасти у примамљиву замку психоналализе, или тек нотирати ове очигледне вапаје приповједача да остане чист?

Умјесто одговора препустимо се чарима текста. Рецимо, страна 119. Секулићев мачо зигује младу коку. Она не разумије његове филмске цитате. Јаз између генерација. „Радиш ме матори… тако ме добро радиш да свршавам и прије него ме дотакнеш…“  Сад јунак одговара незнавеној балавици: „Мислиш као што је Роми Шнајдер покушавала да сврши на даљину са Марлоном Брандом?“ 

Порка мадона! Изгледа да Секулић није гледао филм баш као ни његова Лолита! У противном би ваљда знао да је код Бертолучија играла она друга – Марија Шнајдер. Али нема везе. Битно је да књига “Парење лабудова” има уредника. Он се зове Радомир Уљаревић. Издавачка кућа “Октоих”. Турили су на корице знак 18+. Могуће због другог дијела романа у ком приповједачев отац бива рањен у грађанском рату у Шпанији, ране му вида жена патуљак којој војни хирург изненада и без абера стави пишу у уста, али она се ипак заљуби у њега, као што се многи касније заљубе у њу (имала је врхунске груди) и тако се жена патуљак на крају по-туца по Паризу, вуче за собом приповједачевог оца, шпанског борца, коме су ноге и руке сломљене…

Расплет прочитајте. Немам више снаге. Али ипак – морам да питам – колико дрскости треба да сабереш током година постојања да такво нешто објавиш. Секулићу и разним секулићима иде на руку што у Црној Гори не постоји књижевна критика, тако да свака его сељачина може да се дохвати пера и назове купусару натопљену влажном фрустрацијом романом. То што нема критике омогућава партијским мољцима да у биографијама, са све тужним Лукшићем на челу, имају књижевну референцу, да им у ЦВ-ју буде мало лијепе књижевности на трагу колеге Черчила. А црногорски издавачи ће да штанцују то смеће, ваљда јер знају да партијска машина гарантује добар пазар.

Овдје Секулића да оградим као човјека који, за разлику од Лукшића, политичку позицију није користио да промовише и продаје свој неталенат. Секулић је чак покушао да понуди некакав порно садржај – ваљда је то хтио овом књигом – што је стварно, да се изразимо у његовом стилу, мудато, кад долази од народног посланика.

Осим тога, Секулићев роман кад га отворите и држите на растојању од метар и по, изгледа као фина литература, јер његова реченица је кратка, као код  неких великих момака англосаксонске књижевности, има доста дијалога, тако да из даљине изгледа као пристојно организован текст. То је хвале вриједна еволуција сјетимо ли се мастиљаваца његовог калибра који су вазда давили  некаквим псеудоандрићевским пасусчинама.

У прилог еконимици текста, Секулић је недавно почео и да твитује. Јесте, пратио сам му објаве и кажем да је био најавангарднији посланик сјеверне хемисфере. Могуће да ради на наставку романа, помислио сам, па се поистовјетио са главним јунаком, или је открио да порнографија није табу, па је почео да кочијаши по твитеру и прати профиле експлицитног садржаја. То сам поздравио са оба палца горе као знак досљедности писца “фуцкера” који не признаје смрт аутора (Р. Барт) и остале постмодерне преваре, напротив, живи пуним плућима своју литературу. Али, авај!

Примијетили сте прошло вријеме. Секулић је изгледа БИО твитераш без длаке на језику (или боље рећи са длачицом на језику, ммм). Прије неки дан сам обишао профил под његовим именом и видио да су твитови избрисани. У том трену се заправо родила жеља да о његовом дјелу пишем.

Шта сам то епохално схватио? Тужну истину. Секулић писац може да напише пет (!) романа и зове се писцем, а да му нико из књижевне струке не зачепи уста и стане у одбрану умјетности, језика и укуса;  Секулић приватно лице, коме Устав гарантује слободу говора, бива очигледно и преко ноћи брутално ућуткан, можда позивом из партије, одакле ми је преко жбира стигла потврда да то на твитеру није неки “фан паге” већ да иза налога стоји главом писац. Или је макар стајао, док га не посјече сабља (ауто)цензуре. 

Сад ће опет да пише књиге, јеби га.

Аутор текста је колумниста „Вијести“ Брано Мандић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: