Отац Дарко Ђого на Светосавској академији: Савиндан води према Видовдану а Видовдан је темељ Његошеве мисли и дјела

У величанственом амбијенту у спортском центру ,,Никољац“ у Бијелом Пољу синоћ су Епархија Будимљанско-никшићка и Црквена општина Бијело Поље организовали је Светосавску академију која је носила назив Ловћен нам је отац свети“. Међу бројним гостима били су и из Амбасаде Руске Федерације и Републике Србије.

У поздравној бесједи владика Будимљанско-никшићки Методије је казао да се након двије године паузе са радошћу окупљају да прославе дан оснивача Српске православне цркве.

„Ми који смо примили од Гопспода бесмртну вјеру, такав дар да не умремо никад, дужни смо да творимо свагда бесмертна дјела у Христу. тако је говодтио Свети Сава. Ове ријечи већ више од 800 година одлијежу кроз све просторе гдје нашнарод српски живи. Па и кроз ове кланце и кањоне, планине и пољане, опомињући нас увијек на оно што је била и молитва Господа Исуса Христа, да сви будемо једно.

Свети Сава поред свих својих врлина се највише Богу молио за слогу и јединство. Мирио је све завађене људе око себе, био прихватан од свих народа и племена свих земаља, јер се спустио на у најдубљу тачку људског постојања, у којој нема припадности социјалним, друштвеним и другим групамаетничким и идеолошким. Него у најдубљу тачку гдје се човјек среће са Богом и гдје смо сви ми људи створени по лику господњем једно и браћа“, поручио је владика Методије.

Владика је додао да је то порука празника Светога Саве, и моја молитва да нас Господ и Свети Сава утврде на том уском али благословеном путу којим су ишли сви наши преци. Живјели и Бог вас благословио-завршио је своје обраћање Владика Методије.

Високопречасни протојереј Дарко Ристов Ђого је истакао да Његош и Свети Сава корачају у свим вјерницима који су спремни да у себи обнове Христа, а у Христу да сачувају слободу.

Његову бесједу преносимо у цјелости:

Свети Сава и Његош: без капеле на Ловћену Црна Гора је слијепа

Сваки пут када се о Савиндану присјећамо више од миленијума српске историје и више од осам вијекова аутокефалности светосавске српске Цркве, ми стојимо захвални Оцу небеском за то што нам је дао таквог првосвештеника и просветитеља какав јесте наш равноапостолни Свети Сава Немањић. Иако смо и прије Немањића имали жупане и краљеве, и послије њих и са њима и по неколико држава и династија, сви ми смо остали мјерени аршином немањићког светитељства и духовности. Наше биће је кроз дуге вијекове понекад губило а понекад налазило свој истински смисао, али његова снага увијек је почивала у Савином архипастирском раду.

Могли бисмо а и морали да се сјетимо данас чињенице необориве: оне да сваки Христов народ, а наш српски од времена када се у Христа крстио, подједнако почива на светињама које је успио да сачува и одбрани, колико и на онима које су му унишавали иноплеменици, али и заблудјела браћа. Данас, када се дивимо красоти наших храмова, сјећамо се светиња које су нам спаљиване и уништаване како би се у дим и пепео претворило наше духовно а онда и биолошко биће. Дугачак је списак наших мучнеика, ништа краћи онај избодених, срушених, затрвених, минираних и бомбардованих светиња. Али се чини да од свих таквих тешких тренутака, два се у српској историји издвајају својом уништавајућом демонском енергијом, а то су онај дан када је на Врачару Синан-паша спалио мошти Светитеља Саве и онај дан када је Социјалистичка Република Црна Гора у име једног симбола на своме тадашњем грбу уништила други, важнији симбол на том истом грбу, онај који ју је подсјећао на видовданско-његошевски Завјет – ловћенску капелу.

Оба пута је налогодавац рачунао да ће смрвивши светињу окончати постојање идеала на којима су те светиње засноване. Синан паша није могао да опрости Светом Теодору Вршачког и другим устаницима лик Светог Саве на барјацима слободе које су уздигли те 1594. године. Но ако су један барјак угушили завојевачи, други слободарски се одмах уздизао на видовданском трагу – онај опјеван у Горскоме вијенцу. Мошти у Милешеви су спаљене, али ће се недуго затим родити Свети Василије херцеговачки и Острошки. Благодат Божија неће умножиће се у страдању. Стара Црна Гора, Брда и Херцеговина наставиће светосавски пламен јачи од пламена Синан пашиног.

Невјероватно је како се зло, опијено силом, увијек превари заборављајући древну тајну Христове смрти и васкрсења, тајну обнове свега заснованог на Христу Богочовјеку.

Црква Божија јесте сјеме које је Син Божији посијао у овоме свијету. Црква српска јесте сјеме које је у име Христово посијао Свети Сава. И зато само сјеме иде путем својих сијача и свога Христа Свесијача. Оно умире и оживљава. Оно у маломе даје оно велико, у заметку даје плод и из плода опет расијава сјемена и заметке. Сва је српска Црква поникла у Петровој Цркви у староме Расу, Студеници, Ђурђевим ступовима, Милешеви и Грачаници, расцвјетала се у Сопоћанима, Лазарици, Манасији, Тврдошу, Осторгу и на Цетињу, испупила на ловћенској капели, подједнако колико и у храму Светога Саве и ономе Христовог Васкрсења. Чак и када су нам газили једну капелу, остало је сјеме расијано по свим српским крајевима. Монументални храмови саздани у нашим градовима дозивају се са царским лаврама и округлим ловћенским капелама и зову нас да у себи и око себе обнављамо Завјете Отаца: видовдански Завјет првенства части у односу на пријетњу и истине у односу на силу. Јер Савидан води ка Видовдану, а Видовдан је темељ његошевске мисли и бића.

Свети Сава и Његош дозивају се кроз вијекове: „Нека је ово мјесто слободно од свих ту владајућих, да не буде ни под ким, осим под једином Богородицом Добротворком и под молитвама светих Отаца“. Тако је Свети Сава писао оснивајући, заједно са својим оцем светитељем, Хиландар, тако оснивајући Студеницу, тако оснивајући читаву нашу свету Цркву, тако освећујући народ. Оставио нам је Завјет слободе: да будемо слободни у Христу, да кроз слободу у Христу, освајамо слободу у себи, да слободни у себи, војујемо за слободу цијелога свога народа, да као слободан и завјетан народ живимо достојни српског имена. Не смијемо то заборавити ни данас, када готово све око нас жели да нас пороби, тражи од нас да заборавимо Његошеву мисао слободе и светосавски и видовдански завјет отпора свакој уцјени и свакој окупацији. Христос нас је својом Жртвом ослободио смрти, гријеха и демонске владавине, а Свети Сава равноапостолни утврдио.

Како нам пјесник казује: лијево од Саве и Његоша тече вријеме, десно од Његоша и Саве, тече вријеме. Они корачају у нама, у пратњи оних који су спремни да у себи обнове Христа, у Христу да сачувају слободу, на Ловћену да виде капелу која опет треба да се роди из светосавског сјемена. Завјетна свијест подразумијева народ свјестан своје снаге, али и својих заблуда, народ спреман да у очима Христа и својих предака погледа своје путеве и странпутице. Завјет нас позива да гледамо у боље од нас и истовремено нас позива да постанемо бољи. Завјет нас обавезује да кроз будућа покољења, она која почивају тамо гдје је ад нештедимице прождирао, осмислимо и осветимо наше животе. Ненависници обнове ловћенске капеле и косовсог завјета нису само некадашња заблудјела и одрођена браћа већ бесмисао егоизма који пријети да побрише српски народ са лица земље. Зато данас живјети косовски Завјет значи: живјети честито за своју породицу, сабирати честите српске породице у српски народ, чувати памћење вијекова о нераскидивом светосавском и његошевском јединству цијелог нашег народа, кроз вијекове и кроз пространства. Да бисмо обновили капелу, морамо се обновити као народ: сложити, обожити и умножити у Христу. Када ћемо видјети Његошев Завјет испуњен, данас не можемо предвидјети.

Но знамо да је наше да памтимо и да живимо са челом према Христу, лицем према Светом Сави, очима на Ловћену и срцем на Косову. Без капеле на Ловћену, Црна Гора нема Његошеве очи. Без капеле на Ловћену, Црна Гора је слијепа.

Без косовског завјета Срби нису Срби. Зато: догодине на Ловћену, догодине на Косову!

Публициста, новинар и историчар Јован Маркуш у свом обраћању је казао, да се ове године навршава 210 година од рођења Петра Другог Петровића Његоша, највећег пјесника српског језика, те честитао Бјелопољцима, зато што су академију назвали у складу са светим Његошевим завјештањем.

На вечерашњој академији је изведен и богат културно умјетнички програм у оквиру којег су наступили црквени хор Свети Никола из Бијелог Поља, КУД Текстилац, етно појац Бранка Зечевић, гуслар Жељко Вукчевић, рецитаторка Марија Ковачевић и глумци неколико позоришта из Србије. Видео поруком се обратио и скуп поздравио књижевник Матија Бећковић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: