Отац Дарко Ристов Ђого: Божић је празновање почетка историје спасења, позвани смо да живимо врлину

Божић може бити и симболички тумачен, али сам по себи није симбол већ славље, празновање, свечаност, а то значи: повратак у један конкретан догађај, долазак Сина Божијег на свијет рођењем у Витлејему.

У разговору за Euronews BiH:, протојереј-ставрофор др Дарко Ристов Ђого, поручује и да посебно на данашњи празник сви треба да видимо своје слабости и да их уз Божију помоћ надвладавамо, јер како додаје, када би свако од нас уложио труд да будемо бољи људи и хришћани, и свијет око нас би био другачији.

Euronews BiH: На почетку нашег разговора, да ли нам можете рећи нешто о симболици и значају Божића? Шта чини овај хришћански празник?

Божић није симбол – Божић је празник, дакле: догађај. Данас се често говори о „симболици“ Божића или других празника, јер се некако подразумијева да празници треба да имају неко „сакривено“, „симболичко“ значење. Интересантно је да таква тумачења понекад траже и вјерници који жуде за неким „узвишенијим“ верзијама „обичне“ вјере, а симболички приступ траже и тзв. „културолошки хришћани“, људи који су престали да вјерују у истинитост хришћанске вјере, али су задржали неко поштовање према култрном насљеђу хришћанства, па онда у свему виде „симболе“. Божић може бити и симболички тумачен, али сам по себи није симбол већ славље, празновање, свечаност, а то значи: повратак у један конкретан догађај, долазак Сина Божијег на свијет рођењем у Витлејему. Тај догађај представља почетак историје спасења: Бог постаје човјек да би човјека и читав свијет упутио из владавине гријеха и смрти ка Свјетлости и Животу.

Euronews BiH: У чему се огледају духовни значај причешћа и ућешћа на богослужењу?

Причешће светим тајнама Тијела и Крви Христове јесте средиште и суштина хришћанског живота. Ми живимо да бисмо учествовали у литургији, јер када Христос поново дође и са Њим у пуноћи раскрије Царство Божије вјечито слављење Бога неће бити ништа друго до вјечна литургија. То значи да је свака литургија на земљи – као комадић вјечности који нам се даје овдје и сада, а смисао литургије јесте причешће. Ми се читавог живота спремамо за сусрет са Христом – за сусрет у литургији, али тиме и за сусрет када из овога живота закорачимо у онај вјечни. Како је суштина Божића – долазак Бога међу људе тј. постајање Бога човјеком, онда смо ми као људи по суштини Божића позвани да исповједимо вјеру у Богочовјека тако што ћемо се причестити Његовом Тијелом и Крвљу.

Euronews BiH: Да ли народ, условно речено, исправно празнује Божић? Какви су обичаји карактеристични за Божић, а који су се можда усталили у народу, али заправо нису хришћански?

Народ је данас широк појам који подразумијева и старца у неком снијегом завејаном селу у Србији, Црној Гори или код нас као и младог хипстера који иде код маме на божићни ручак. Тако да се и оно обичајно већ од првих таласа урбанизације и индустријализације српских земаља некако прилагођава новим условима, а морамо узети у обзир да је и раније, на широком простору на коме српски народ живи, било завичајних разлика у обичајима и схватањима. У начелу, народ је кроз вијекове сачувао суштину празника и ту видимо једну стабилност основних елемената божићне прославе: полазник који долази и дочекује се, божићна погача „чесница“ у којој се сакривају разни предмети као симболи и знамења важних страна живота, молитва за добробит, обично приликом налагања бадњака у дому, једење печеног меса којим се укућани и полазник омрсе (будући да углавном сви, и они најмање везани за Цркву, посте бар седам дана пред Рождество)…

Оно што је можда важно истаћи, а што понекад чујем јесте инсистирање да се „на Божић нигдје не иде“ – укључујући и храм, што је сасвим противрјечно хришћанској суштини празника. Такође, у данашњем свијету се понекад деси да људи отпразнују Божић у изобиљу хране и пића, а да се ни не чује молитва, не окади дом, не прислужи кандило, не прочита јеванђеље, не спомене суштина празника, не отпјева ниједна божићна пјесма. А то није проблем сукобљавања „обичаја“ и суштине – тог сукоба нема ако се заиста држе истински обичаји и ако смо вјерујући и црквени људи, већ само ако искривимо и „обичаје“ и (не)црквеност.

Euronews BiH: Колико је данас, када су у свијету толико распрострањени ратови, болести и глад, важно бити близу Богу, Цркви, хришћанским вриједностима и учењима?

Понекад поставим задатак мојим студентима да пронађу ријеч „вриједности“ код Светих Отаца. Тај израз (тј. његов хеленски еквивалент) заправо не постоји у светоотачкој књижевности – оци Цркве не говоре о вриједностима већ о врлинама. А то није иста ствар. „Вриједности“ су нешто о чему људи причају када желе да се покажу бољим него што јесу, врло често за себе вјерују да управо носе „праве вриједности“, али онда долазимо до парадокса: сви се заклињу у „праве вриједности“, а живимо у свијети у коме мјерило нису те вриједности већ све супротно њима. Овдје се враћамо појму „врлине“ – „врлина“ је оно што смо позвани да живимо лично, да живим баш ја, а не неко други.

Људи понекад говоре о „породичним вриједностима“ али када младим људима говорите о врлини честитости, вјерности, уздржавања и безусловног припадања – добијете подсмјех који је постао стандард са којим се након сексуалне револуције људи односе према хришћанском браку. Или говорите о поштењу и скромности, али онда вам се смију ако се „нисте снашли“. Дакле, неће нас из свијета на граници пропасти спасити свеопшта кукњава о „крају правих вриједности“ већ смо позвани да видимо своје слабости и да их уз Божију помоћ надвладавамо. Позвани смо да живимо врлину – Црква није скуп теоретских учења већ мјесто за остварење онога што се назива етос, наравсвеност. Да свако од нас уложи труд да будемо бољи људи и хришћани, и свијет око нас би био другачији.

Euronews BiH: Коју бисте божићну поруку послали вијерницима?

Као отац четворо дијеце, син, муж, брат, свештеник, професор, желим свим православним вјерницима који данас празнују, у цијелом свијету, да нас Богочовјек посјети и умири стрепње. Желио бих да се дух братске љубави прелије из празника и на засњежени фронт у Украјини, да се звона божићне литургије чују у савршеној симфонији мира у читавом словенском православном свијету – сањам да се у непрегледној равници поред Дњепра поново врати мир и слога, разумијевање и љубав Христова која једина може да зацијели ране. Желио бих и да наша браћа у Светој земљи, Либану, Сирији, без страха за будућност осјете свечани мир Рождества. Желио бих да се и у читавој мојој Отаџбини, оној без граница и ограничења, гдје год се поје свечани тропар „Рождество твоје, Христе Боже наш…“ заиста људи мирбоже и сложе, просвјетле витлејемском звијездом и Сином Божијим који јесте чиста Љубав и чиста Истина и Мир. Мир Божији – Христос се роди!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: