Отац Гојко Перовић: Бранимо домовину љепотом и лијепим васпитањем!
Отац Гојко Перовић, фото: Епархија Ваљевска/Митрополија
Након прослављеног српског пјесника Љубивоја Ршумовића, Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у циклусу „Православље и млади“, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, угостила је једног од најистакнутијих савремених српских богослова протојереја – ставрофора Гојка Перовића, ректора Православне богословије „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу.
У конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва о. Гојко Перовић одушевио је бројне Ваљевце казивањем о теми „Домовина се брани лепотом и лепим васпитањем“. Претходно, тематски сродно предавање гост из Црне Горе одржао је у Казнено – поправном заводу Ваљево, на позив духовника установе јереја Дејана Трипковића.
Уз познате стихове Љубивоја Ршумовића, који су послужили за назив трибине, одрастали су бројни српски нараштаји деценијама уназад. Стихове, који питко и језгровито указују на то да смо позвани да развијамо оно лепо у нама што је Бог дао, а тога има доста. Домовина је наша породица, живот у заједници једних са другима у коме међусобно служимо. Ако тако живимо, не може нам нико ништа.
Ако, пак, домовину претворимо у полигон, простор за надметање ко ће себи више зграбити, нема нам горег непријатеља. Лепота васпитања огледа се у лепоти међусобних односа на које нас упућује Господ и мајка Црква. Данас, међутим, живимо у времену отуђења, радимо све и свашта осим оног за шта нас је Бог створио. Бог је рекао да није добро да човек буде сам, а ми данас пролазимо једни поред других и не јављамо се, указао је о. Гојко Перовић.
Илуструјући отуђеност живописним примерима из свакодневног живота (јурњаве на аутопутевима, чишћења снега на аутомобилима), прота Гојко Перовић истакао је да је људима неретко потребна невоља да би се зближили или бар испричали. Заборављамо да смо људи и постајемо такмичари у дисциплини „шта све могу да урадим за 24 сата“. Данас, бити успешан, значи газити преко људи, а то није добро.
Одродили смо се једни од других, живећи у брзим системима, у великим градовима. Постајемо браћа онда кад дођемо сами до себе. Подсетивши на умовање великог Његоша о томе шта је човек, великој драми људске природе, прота Гојко Перовић појаснио је да Ловћенски Тајновидац поручује да немамо времена да чекамо дефиницију тога шта је човек, већ да једноставно то морамо бити вођени неким етичким постулатима и спознајом да је Бог човека створио за бескрај.
Ми стално путујемо у овом животу, не можемо да се вежемо. Откуда онда домовина? То је место на ком смо везани са родитељима, браћом и сестрама… Три века је одлазак у цркву носио опасност по живот, било је време прогона хришћана. Потом, наступа период привилегија… Онда се јавља монаштво и одлазак у пустињу као реакција на то. Шта данас чинити? Како и где да одемо? Нема одласка у пустињу, ту си – где си! Ту долазимо до лепоте, до манастира Високи Дечани, Острога, Милешеве…
Тамо где имамо простор да се вратимо лепоти и једни друге препознамо као браћу и сестре – казао је ректор Цетињске богословије.
Ове године славимо јубилеј – 800 година самосталности Српске Цркве. Црква нас, дакле, након 800 година зове да се вратимо на једно место, славимо Бога и будемо браћа и сестре. Црква има могућност да обнови људски лик у нама, да имамо лепоту као милешевски Бели анђео. Да, поред авиона, аутопутева и свега што имамо у савременом добу, будемо људи, како је говорио Патријарх Павле. Ако будемо људи, бранићемо домовину лепотом и лепим васпитањем, закључио је прота Гојко Перовић своје надахнуто и обиљем духовитих досетки проткано излагање, које су Ваљевци испратили дугим и снажним аплаузом.
Боравак у Ваљевској епархији предавач је употпунио поклоњењем манастирима Лелић и Ћелије и Храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву.
Извор: Епархија Ваљевска
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ректор Цетињске Богословије је реткост човекољубља, родољубља, духовника једноставности ума и доброте.
Bog ti pomogo
Šic!
Posle decenija lutanja pogrešnim smjerovima, ratova i zločina koje je podržavala, posle potpune propasti nacionalnih ciljeva kojima su stremili, crkva se sjetila da se otađbina “brani ljepotom i lijepim vaspitanjem“. Bolje što ste se sjetili ikad nego nikad, a počite od Patrijarha i Mitropolita, njima hvali lijepih manira a bogami i kućnog vaspitanja.
Tebi je zločin kad smo odfikarili glavu Mahmud-pasi Busatiliji i kad smo oslobodili Niksic i Podgoricu od Turaka. Tako smo isto odbranili Banjaluku Nevesinje i Istocno Sarajevo od Turaka.
Budimo ono sto su nam preci bili!
Koliko znam vi srbi nijeste bili na mapi jevrope kads smo mi Crnogorci lili krv i bili se do zadnjega sa Mahmutima Bushatlijama i kad smo oslobadhjali svoje gradove.
Ko ste to sad vi? Srbi? Srbi se bili sa Bushatlijom? xa-xa-xa
Ti si odavno izgleda zaladijo. I zhivish u svojemu svijetu izmishljotina, dhje Srbi se biju sa Turcima, dhje oni imaju Autokefalne Tomose, dhje su oni Crnogorci, dhje je Srbsko more….
Samo nastavi, lijepotije tako, i dovoljan si i sretan. Nemoj ko da probudi ovoga, iz snivanja i sovidhjenija. Neka ga ostane tamo…
Chush veli „kad smo se bili sa Bushatlijom? hahaha, koja komendijash? Ovoga odma na chelo ravne Gore i na Bidon na ramenima mu odma stavit shubaru i kokardu, pa neka se surutka mucha… Shto sve nechepa kuglom zemaljskom, vala valjetna majko bozha???
Koste to „mi“ kad smo, tako smo- Није лоше да понекад глумите будалу, али пазите да вам то не пређе у навику.
To smo mi Srbi, iz cetiri nahije srpske Crne Gore. Srbi Cuce, Srbi Ozrinici, Srbi Bjelice, Srbi Ceklinjani, Srbi Ceklici, Srbi Njegusi. Srbin je sinonim za junaka, za cojstvo.
Sta kaze nam srpski svetitelj Petar Cetinjski o tebi i takvima ka ti:
„Mi smo Srbi takvi, ne znademo niti hoćemo znati drugo, nego jedan drugoga goniti u nesreću i bezčest postavljati, i što koji više radi za dobro opštenarodnje, to se više zavist protiv njega vooružava, jer u srpskom narodu, kako i u grečeskom, gordost caruje.“
Zivjelo nam milo srpstvo! – Kralj Nikola
Jesu li to kompleksi Crnogoraca u odnosu na Srbiju, kada pominje auto-puteve i jurnjavu na njima? U Cg pored vjekovnih kozjih puteljaka ima i magistralnih… Haha.
Stvrno,samo kada bi uzeli proporcionalno koliko ima magardi, kao ti, nebi se putevi ni gradili,onako nauput!
Amin!
Pravo slovo.
Право слово али неумјесна ријеч. Не по титовски домовина, него по светосавски – отаџбина! Православни људи чувају и бране отаџбину, историјску земљу праотаца својих, одбрањену њиховом свјесном крвавом жртвом за Крста часни и слободу златну, и њено самосвојно духовно и материјално насљеђе, док брозоморни комунисти и њихови њу-ејџ настављачи лукаво говоре о домовини, избацујући нам из свијести живоносну везу са нашим православним прецима. Отаџбина или отачаство древна је и пространа земља праотаца наших православних, чувара вјере и народности православне, а домовина је ужи, чак крајње сужен појам са конотацијом могуће искорјењености из земље отаца и праотаца својих и њеног насљеђа, јер подразумијева мјесто гдје нам је направљен дом, неријетко сходно геслу „ubi bene, ubi patria“ – гдје нам је добро, ту нам је домовина (отаџбина), а тим и таквим мјестом стицајем околности може нам постати и сама непријатељска туђина, када се у њу својом вољом упутимо ради „бољег живота“ или када нас туђинац окупира и почне нам наметати своју, туђиначку вјерску и народносну свијест и своје кривотворене „истине“. Код Руса у 19. вијеку домовином се називао мртвачки ковчег – Четыре мужика, с белыми новинами через плечо, через весь город несли к кладбищу сосновую домовину, в которой лежала жертва фантастического пошехонского отрезвления ( М. Е. Салтыков-Щедрин, «Фантастическое отрезвление», 1884 г.)
Jesu li to kompleksi Crnogoraca u odnosu na Srbiju, kada pominje auto-puteve i jurnjavu na njima? U Cg pored vjekovnih kozjih puteljaka ima i magistralnih… Haha.