Отац Гојко Перовић: Парадокс Пажиновог закона је у томе што силом државе, лекс специјалисом жели да рјешава унутарцрквена питања

Г. Ивановићу,

Поздрављам Ваш напор да прочитате и разумијете моју колумну, а посебно је хвале вриједан труд да напишете текст („Оче Гојко, амин“, Жељко Ивановић, Вијести, 27.2.2020.) који пружа шансу да се око неких битних ствари сагласимо.

Није риједак случај, да у црквеном изразу, једно ”амин” узрокује друго ”амин”, које чак и на међуљудском нивоу изречено, кад је искрено, онда јесте – тврдим и осјећам – и Богу угодно.

1. Тема оба наша текста је била Црква у Украјини, и све асоцијације коју она изазива у погледу положаја Цркве у ЦГ. А није их мало. Овај мој осврт почећу нечим што нијесте Ви изрекли, али јесте било предмет пажње јавности. Недуго послије званичне објаве СПЦ да ће кијевски митрополит г. Онуфрије, крајем фебруара, посјетити Црну Гору, добили смо два саопштења са одређених кијевских адреса која су имала амбицију да нешто демантују. Прво се огласила Православна црква Украјине, која је појаснила да њен предстојтељ г. Епифаније не долази у Подгорицу?! Послије ње је реаговала и амбасада Украјине у ЦГ, која нам је саопштила да г. Онуфрије не представља поменуту ПЦУ (?!) и да самим тим, он ”није опуномоћен да изражава ставове већине православних вјерника Украјине”??!

Посматрач жељан истине мора се запитати – чему служе ова саопштења? Прво, које долази са црквене адресе – промашило је тему, јер овдје нико није тврдио да ће у Подгорицу доћи поменути г. Епифаније, нити ико вјерује и сматра да је Блажењејши г. Онуфрије поглавар било које аутокефалне цркве. Друго, оно које долази са државне адресе, промашило је и тему, али и цивилизацију, вијек у ком живимо! Осјећали се ико од нас пријатно када чита саопштење државе (било које, било чиј ) која тумачи ваљаност и ”опуномоћеност” радњи једног свештеника или владике по питању искључиво црквених ствари? Јесмо ли овдје достигли до заједничког аминовања?

Једину корист овог амбасадорског саопштења видим у томе што би оно могло помоћи, и Вама и мени, да схватимо какав је карактер ”цркве” коју је ”издејствовао” г. Порошенко, као и оне коју, помоћу овог Закона, планира да оснује (обнови, сачини) г. Ђукановић. Не видим да би таква ”црква” била ”аутокефалнија” од, рецимо, неке државне институције или предузећа – јер, нити би имала потпуна својства Цркве, нити би, у складу са Уставом ове земље, била организационо, структурално удаљена од државе.

2. И ту долазимо до првог крупнијег питања, гдје ће нам требати једно велико ”Амин” – ако мислимо да се даље разумијевамо и смислено разговарамо. Видим да сте сагласани са мном око тога да су промоција и доношење овог Закона од стране црногорске владе, били непримјерени, заједно са партијским уплитањем ДПС у црквене, канонске теме. Зато Вас питам да ли као грађани и мислећи људи можемо да разликујемо два појма: регулисање положаја Цркве (и других вјерских заједница) унутар државе, квалитетним законом (о чијој потреби и хитности нема спора) на једној, и – ”профил, организацију, оријентацију” саме Цркве – на другој страни?

По мом мишљењу, не да можемо, него – морамо! Јер први појам збиља спада у домен политике и световне управе друштвом, али – други је искључиво у домену канона и унутрашњег црквеног устројства. Отуда би, доношење политичких закона са амбицијом да уреде ово друго, био тежак, антиуставни фаул. А то и јесте проблем Пажиновог закона. (Уз извињење г. министру правде што га помињем као аутора, али шта да радим кад нити ја нити црногорска јавност немамо потпис ”мајстора”, па овај закон и по томе личи на средњовјековне записе, непримјењиве у демократским и правним системима.)

3. Ваша теза да су ”надлежност канона” и ”надлежност васељенског патријарха” скоро па синоними, изражава, у најмању руку, дискутабилан став, јер би, буквално схваћен, он давао ингеренције патријарху Цариграда, веће од оних које има римски папа у римокатоличком свијету.

Знам да су ових дана неки евроатлантски војни аналитичари објелоданили управо такво мишљење по коме васељенски патријарх има ”хиљадугодишње ексклузивно право да даје и узима аутокефалије”! Они су уствари пренијели новоформирани и ”оргинални” став поједних теолога који већина помјесних православних цркава не подржава. Самим тим, све у вези тога, па и деградација Онуфријеве титуле, не спада у теме које су општеприхваћене у православном свијету. Напротив – све то сада спада у корпус савремених проблема и нејасноћа.

Баш зато, изван проблема и нејасноћа, а у складу са досадашњом праксом – за СПЦ Онуфрије остаје што је и био. Поглавар аутономне УПЦ, односно ”Кијевски митрополит и све Украјине”. А ово, молим Вас, немојте читати као великоруски империјализам, него као разазнавање оних појмова који су, бар до јуче, били – општеприхваћени.

Ипак, када појединац, теолог нешто саопшти, па макар било погрешно и у опозицији са дотадашњом црквеном праксом – то и тада има неког црквеног смисла. И тада је то ствар унутарцрквене дискусије. Али када стручњаци неког војно-политичког савеза те исте ставове преузму и дају им својство канона – онда све бива неумјесно. Зато, г. Ивановићу, најдобронамјерније савјетујем да се обојица држимо даље од такве науке.

Јер, у вези овог, горе реченог, имам једну малу напомену. Када је, рецимо, Цариградска патријаршија насилно, по налогу турског султана, 1766. г. укинула рад Пећке патријаршије, гласно се (и документовано) побунио цетињски митрополит Сава Петровић, тражећи од московског митрополита да заштити Пећ од самовоље Цариграда?! Вама и мени не треба јачи и бољи аргумент, да се бар замислимо над ”хиљадугодишњим ексклузивним правом” Цариграда, које се, бар са Цетиња, другачије сагледавало.

С тим у вези, не треба да нас збуњује чињеница да је 1922. г. уједињена СПЦ (васпостављена Пећка патријаршија) добила томос баш од Цариграда. Јер то није било из разлога ”ексклузивног права”, него због чињенице да је ”Српској цркви” мајка Црква – она у Цариграду, те да је овим, између осталог, исправљена неправда из 1766. г. А ни то не би било валидно, нити би икада заживјело као аутокефалност СПЦ, да исти томос нијесу потврдиле, својим живим литургијским односом, остале помјесне цркве православља. Ексклузивно право да чини и не пита никог изван своје јурисдикције, Васељенски патријарх (и сваки други) има, када рецимо, подвргне суду или рашчини, оне свештенике које је сам рукоположио (он – или њему подређна црквена власт те патријаршије) – као што је случај са самозваним ”митрополитом ЦПЦ”, бившим свештеником Цариградске цркве у Италији, г. Дедеићем.

4. Даље – навођењем детаља аутономије УПЦ („унутар граница“, ”химна”, ”застава” ”украјински језик”…) нијесам пројектовао будући статус Цркве у Црној Гори, нити (одмах да нагласим) овако описан статус вреднујем као добар или лош сам по себи. Једноставно – питање ”профила, организације и оријентације” Цркве не смије бити усмјеравано од стране државе. Ако се некада то радило – данас у 21. вијеку не смије. Управо сам украјинску аутономију навео као сликовит примјер да максимално снисхођење Цркве у Украјини (које би очигледно задовољило неку Вашу личну визију црквене организације у ЦГ), није, ама баш ништа, значило тамошњим политичким властима, које су – на концу – тражиле потпуно раскидање свих веза са Москвом! Све то, како Ви видите будући профил Цркве у ЦГ, могло би бити ваљано, само и једино онда када сама Црква, спонтанитетом свог црквеног живота дође до таквих потреба, и до процјене да би јој то донијело већи мисионарски замах.

А ваљало би, коначно, демистификовати и ”ограничење” епархија СПЦ у Црној Гори. Наиме, што се тиче Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, њих двије су у потпуности територијално саобразне нашим државним границама. Епархија милешевска, својим пљеваљским дијелом се протеже у Црну Гору. Међутим, ту нема никаквог пресипања, нити преливања. Њена Црквена општина Пљевља – апсолутно ”прати границе” наше Општине Пљевља, па нема административних, кадровских, економских тема у тој општини и њеним парохијама… које се не би дале подвести под црногорске државне границе. Коначно, остало је пар села и мјесних заједница у Херцег Новом, које припадају Епархији захумско-херцеговачкој. А ни то није хир ”српских попова”, нити тјерање ината са државом. Ријеч је о остацима старих биљега (од прије 1918. године) и неким амбијенталним занимљивостима. Коначно, присуством ове епархије на црногорској територији чувамо успомену на чињеницу да је Св. Василије Острошки, слава му и милост, био њен епископ. И то је – то. Није исто, али јесте врло слично: Которска бискупија, и дан данас, административно подлијеже организацији Сплитске митрополије, па од тога никога не боли глава, нити се коме привиђају границе ”велике Хрватске” у вези са тим.

Примјер Украјине код нас у Цркви, нажалост, изазива и повећава опрез. Опрез да сами себе не утопимо у једну политичку, световну институцију. Потписник ових редова има легитимитет да о овоме овако пише, јер се стицајем околности нашао у позицији да предсједнику друге државе појашњава како СПЦ у ЦГ није институција било које (нити једне) државе. И ту би могло да дође до једног ”Амин” у погледу великодржавних пројеката, ма о којој држави да је ријеч, и ма како та држава површином била мала или велика.

Овај опрез свакако се не тиче настојања да Црква легализује своје дјеловање унутар једне државе. То сматрамо као своју обавезу која би и држави и Цркви донијела велике бенефите. Само, у тек изгласаном овдашњем Закону о слободи вјероисповијести, видимо да има и наопаких начина да се живот Цркве уводи у правне токове. Таквих – који деградирају интегритет саме Цркве.

5. Треће заједничко ”Амин” видим код става да за тренутну ситуацију у Украјини свакако није крив једино Цариград. Односно, велику одговорност у цијелој причи носи и аутокефална РПЦ, чији је канонски дио аутономна УПЦ. Ипак, већу кривицу од ”московске” видим у овој ”цариградској” – само и једино из разлога једностраног уплитања у канонски простор млађега брата. То и јесте разлог што остале помјесне цркве православља, поред несумњивог поштовања васељенског првојерарха, ”првог међу једнакима”, не налазе за сходно да јасно и гласно подрже црквену структуру коју предводи г. Епифаније, нити пристају да г. Онуфрија сведу на ранг ”руског митрополита у Кијеву”!

Јер, митрополија којој је на челу г. Онуфрије, упркос измјенама у уређењу њеног односа према Москви, из 2017.г одине, и даље је самосталнија у односу на Москву, неголи г. Епифаније (са све ”аутокефалним” звањем) у односу на Цариград! И она јесте насљедница древне Кијевске митрополије и Кијевског егзархата, ма шта о томе мислили војни аналитичари. Таквом је, донедавно, сматрао и сами Цариград. Бар у посљедњих, више од 300 година. Кад је, прије пар година Цариград промијенио црквену политику према Украјини, и сам је, сасвим неканонски и веома анти-црквено, саставио ”нову цркву” од бивших свештеника РПЦ или пак лица које су ти бивши свештеници РПЦ некад ”хиротонисали”.

Цариград, дакле, није могао, за ту прилику, да дозове из давне историје оно свештенство које је у 17. вијеку њему било подређено. И ту је – као и у Пажиновом закону (неизводљиви императив – ”вратимо све у стање прије 1918.”) – основни парадокс ове ”политичке игре” Порошенка и Цариградске партијаршије! Своје живе савременике, слободне људе и грађане са већ стеченим правима, при том и канонске свештенике, треба ставити ван закона и канона, некаквим ЛЕКС СПЕЦИЈАЛИСОМ – како би се удовољило нечијој овоземаљској идентитетској политици – а све у име давне и древне историје, односно, њеног тумачења!

6. Што се тиче пребројавања присталица и имовине Цркве у Украјини, па самим тим и анкета чије резултате наводите, можда бисмо се могли сложити око нечега што Ви боље знате од мене. Извјештај о старосној доби присталица неке идеје или чланова неке Цркве зависи, у великој мјери, и од наручиоца анкете, као и од начина постављања питања. Има ли разлике између питања ”Да ли сте вјерник (великоруске) Московске патријаршије” и оног ”Да ли припадате (аутономној) Кијевској митрополији”? А оба се питања односе на исто, али могућност манипулације је велика, односно бар онолика колика је и разлика у бројности свештеника и вјерника између, УПЦ и ПЦУ – а она, сви знају, није мала.

И коначно, ”Амин” у погледу учења на сопственим и туђим грешкама. Неколико историјских ”возова” већ смо пропустили у погледу нашег братског измирења и идентитетских, политичких трпељивости. Сагласност око цивилизованог и секуларног односа Цркве и државе видим као предуслов да дигнемо главу и гледамо напријед. У тој и таквој будућности, мисионарско дјеловање Цркве може само ићи улазним путем у погледу интегрисања што већег броја Црногораца у њен живот, као и њеног што јаснијег присуства у животу истих Црногораца. А како се то буде ширило, смањиваћемо опсег простора у ком станују нејасноће.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: