Отац нације нам је испоручен са Теразија

Избори су били колико јуче а ДПС, политички предводник урнебеса, не дозвољава да се прогласе коначни резултати. Ипак, протестанти предвођени радикалним десничарима љевичарског педигреа, траже изборе сад и одмах? Дакле, Ђукановић би што чешће да гласамо али да се то не броји све док он не побиједи?

Он би да се људи дохвате за вратове надајући се да ће његов остати довољно високо и неухватљиво – садизам и кукавичлук одувијек иду заједно.

Сулуда и рушилачка политика човјека који неће да се помири са чињеницом да је његово вријеме прошло, озбиљно пријети људима уморним од живљења у страху и неизвјесности.

Снагом политичког ауторитета Ђукановић не може зауставити процесе, не може јер тај ауторитет не постоји. Идејама још мање јер их никада није имао, а функцијом предсједника Црне Горе најмање – од првог дана уставног конституисања обесмишљена је и омаловажена.

Шта Он заправо хоће?

Злоупотребом осјећања, понајвише националних, фобија и фрустрација, жели пометњу и несрећу, вјерујући да ће га се тако сјетити „спољни фактори“ и некадашњи партнери. Зато се цијело вријеме ратног сукоба у Украјини меће у „велике гаће“ држећи поиздалека стражу НАТО. Наравно, тако стражари и властитом страху.

Запаљивом логорејом запомаже и тражи од Европљана да се окрену на ову страну, да виде како кључни обрачун траје у овом дијелу „одметнутог Илирикума“ и како само што није избио нуклеарни рат између четири Нахије и Брда.

До недавно обећавао је мир, стабилност и напредак. Данас су те три ствари његов кључни непријатељ. Отуда фрустрација , а онда и жеља за вјештачки изазваним сукобима како би, коначно, моћни кренули у спасавање његове распадајуће империје.

Све и свашта је уплео у коло отпора. Искрена осјећања и страх од непознатог вјероватно су кључно погонско гориво. Злоупотреба поменутог, и то од оних који се плаше за свој одувијек незаслужени статус, пожарна су опасност.

„Неће се Црној Гори командовати са Теразија и Дедиња“.

„Родољуби“, међутим, заборављају, да нам је „отац нације“ управо испоручен са тих адреса крајем осамдесетих година прошлог вијека. Савезне службе су му оседлале првог коња који је с годинама липсао, а он је онда самар притегао поузданијем и дуготрајнијем – народу који од Николе на овамо добровољно подмеће леђа.

Разумијем људе који се буне и протестују јер је то дио дате слободе, и мени је драгоцјена. Забрињавајуће је само да учесници не виде како су кључни актери на позорници најобичнији преваранти. То су политички мјешанци, крипто-комунисти нагло преобраћени у националне борце, набијеђени џет-сет стасао уз Ђукановићеву владавину, површна структура дубоке породичне државе огрезла у привилегијама са приграђеним и прикрпљеним модним и стваралачким неукусом.

Од Шавника и о изборима у Шавнику на мрежама се плету вицеви и хумореске. Ради се, међутим, о суштом збивању које из недјеље у недјељу осликава сву патњу и пропадање система вриједности у Црној Гори.

На сцени је потоњи дио историје сабијен у једну причу и једну варош. Насиље, бруталност и бандитизам, а све уоквирено законом, уставом и патриотизмом. Људи су просто уписани у бирачки списак, како и откуда није тема ни за Ђукановића, ни за уставобранитеље?

Као што проблеми располућене и смрскане државе деценијама нису искрено интересовали разбашкарену Европу, тако ни сажетак о нама нагло сјурен у мали Шавник не интересује Црну Гору. А управо ту је свако питање и сви одговори. Случај „Шавник“ наша је „иконица“ у новчанику, лична карта, наш ДНК, држава, све њене интеграције, транзиције, надања и распадања.

Неће се командовати Црном Гором са Дедиња али Шавником из Никшића или Котора може и мора?

Судбину гласања у недоглед могло би ријешити неколико Диор ђилади, а само пар Ђукановићевих сатова гарантовао би му и будућност. Ипак, неће. Њихово је њихово, а Шавник је наш. Једном су већ трампили Црну Гору за свој луксузни живот. Тај живот за Шавник и цијели сјевер неће никад.

Диоров прслук је светиња дубоке породичне државе у којој је све остало јефтино и плитко.

У Дробњаку је стало вријеме, нестао народ, расељена нада, а Предсједник и његова госпођа о томе немају кад – бране Устав, гардеробере и асесоаре у Подгорици. На ту џаду, у потрази за срећом пресељени су жабљаци, мојковци, шавници и рожаја – пресељени и прегажени.

Неће се Црном Гором управљати са Теразија али из предсједниковог дупета може и мора.

Неукус је прво и последње уточиште хуља.

Све може да се научи, новцем све да се купи, али укус одаје у свакој прилици и најнавјежбаније њушке. Исто је јесу ли то ћелавци с кајлама око врата и тренеркама за сваку прилику или нови мултимилионери намножени пропорционално несрећи државног пропадања.

Вунени ђикац извири испод сваког маркираног прслука. Скупи ранци и торбице вјештом оку увијек одају какву зобницу и самар из завичаја. Леђа се навикну али пристојан свијет нажуља очи.

Хоћемо изборе!

Нећемо српски свет!

Хоћемо Европу, нећемо отворени Балкан!

Да, заиста многи не желе ништа од поменутог, само хоће нормалан живот.

Ја, међутим пристајем на српски и црногорски свијет, на отворени Балкан и отворену Европу, на изборе кад год и колико год пута. Да нам се не командује са Дедиња али и да ми не командујемо Београду, да нам се под нос не нагурава образац демократије са цетињског Белведера.

Пристајем на сваки свијет и ни на један полусвијет, а између оваца и домаћих диороваца непоколебљиво сам опредијељен. И тим поводом можемо на изборе. Ко би Ђукановићу да подигне споменик за живота може али од свог новца и на својој или његовој својини. Претходно морамо утврдити поријекло имовине, па и оне покретне, од кратких рукава до дугих ногавица. Некадашњи џемпери нису спорни.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: