Отимање србскога језика кроз времена (1)

Пише: Петар Ашкраба Загорски (Загорје, Калиновик, Република Српска)

Прво отимање србскога језика (које проналазим) јесте измишљање латинскога језика из србскога језика. То бијаше уобличено у шестом вијеку прије Христова рођења.

Старосрбски језик је био прије двије хиљаде година и тамо далеко даље СЛУЖБЕНИ ЈЕЗИК (и главни језик) тада познатог свијета. Зато су из србског језика одлазиле србске ријечи у бројне језике.

Тацит Публије Корнелије (тачније би било Такит, али пишу Тацит) римски историчар (рођен око 55-е а умро 117-е године) најављује да је исти језик од Балтика до завршно са Британикумом. Наравно то је србски језик.

Поп Дукљанин у своме „Љетопису“ помињући опаке Готе, те Славене и Вулгаре, вели овако: „Оба народа почеше се узајамно вољети, то јест Готи, који су и Славени, и Вулгари, а највише зато што су оба народа били погани и што су имали исти језик. Затим Вулгари, сад већ сигурни са свих страна, саграде себи засеоке и села, па напуче заузету земљу све до данашњег дана“.

Љетопис попа Дукљанина написан је на србском језику па преведен на латински. Љетопис попа Дукљанина је великим дијелом исказан епским пјевом. И по томе је јасно да је поп Дукљанин Србин. Онда је тај србски првобитни спис или загубљен или уништен.

Гусле, језик и православље су троножац србства. Гусле су прва свеза иза православља и језика као заједничко обиљежје, које држи Србе у јединству (истовремено ојављујући и опомињући на остале самобитности) па иако су оне пођеђе поборављене или зашућеле. Гусле се први пут помињу у доба стајства, значи, прије око 6. 500 година. Од гусала су настале све гудачке и сви трзачке напараве (инструменти). Једноставно: старији је коњски реп од жица.

Изузетно је запитљиво да су гусле једино власништво србско које се није потуђило: потуђили су се многи Срби, па земља србска, мада (ако ли су превјерени они, то се није земља превјерила), потуђио се (доста) језик и друго. Већина превјереника су се временом удаљавали од својих саплеменика, али су остали језик, писмо, многи старосрбски обичаји. Међутим, поисламљени Срби су се за доба турске власти осјећајно везали и слиједили турску вјеру и многе србске обичаје. (Али србско памћење је кратко као зечији реп).

Вишезначајна је повеља Калиновић бана (доброга Кулин бана, крсна слава Ђурђевдан) бана србске бановине Босне у Србији, коју је издао о трговини са Дубровчанима, написана наравно ћирилицом, руком дијака Радоја, 1189-е године сјутри дан по Великој Госпоини. Ова повеља Калиновић бана је уједно и један од најстаријих сачуваних докумената написан ћирилицом. Такође, ћирилицом је објављен познати Дубровачки молитвеник године 1512-е. (Дубровчани су писали ћирилицом све до 18-ог вијека. Такође, највећи број дубровачких братстава поријеклом су из Хотче, данашње Фоче). Напротив, већ одавно се усталило као да је Кулин бан некакав Босанац, али однедавно као да су Дубровчани некакви Хрвати.

Када године 1333-е бан области Босне у Србији, Стефан Котроманић (Котромановић), уз сагласност србскога краља Душана договара услове давања Рата, Стона и Превлаке и острвља око Рата и тако даље, пише повељу (наиме четири повеље): двије србски и двије латински. По једна на србски и на латински отишла је бану а по једна на србски и на латински Дубровчанима. У овој повељи бан Стефан (Степан, Стеван) свој језик назива србски. А шта све то говори. Нема хрватскога језика.

Котромановићи су уствари Срби Загорани Јаблановићи. Бан Твртко равноправно помиње: „..Босна и Дольни краи и Загорие и Хльмьска земла“ 1354-е године, а на станку (те 1354-е године) се каже србским језиком да је то скуп „..вьсе земле Босне и Дольнихь краи и Загори’ и Хльмске земле“ (наравно прилагођено садашњем писму). Прибислав Похвалић 1409-е године 15-ог марта збори да је његов језик србски. У једном документу Прибислав Похвалић узгред вели „..ови лист србски писани..“, а 1411-е године исти Прибислав Похвалић пише између осталог „Овај лист србски близу овогај мога писан.. и з другим листом србским, који је за овим листом..“. Некада се Прибислав титулише као „витез кнез Прибисав“, а други га називају и „почтени витез“. (Од 1407-е до своје смртне 1439-е године, Прибисав Похвалић је вјерно обављао своме војводи Сандаљу списатељске, поклисарске, изасланичке и личне послове, а такође касније неке и Стефану Вукчићу Косачи). (Према истраживањима рускога конзула у Сарајеву, Александра Ф. Гиљфердинга, Сулејманпашићи воде поријекло од Михаила Јаблановића).

Од смрти цара Душана 1355-е године 20-ог децембра Срби немају свога владара власна собом. Е од тада је низбрдило Србима.

Године 1438-е папа Силвестер Други и римокатоличка црква, БАЦИО ЈЕ АНАТЕМУ НА СРБЕ, И ПРОГЛАСИО СРБЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЗА УНИШТЕЊЕ. Исте те године 1438-е када је Србима било најтеже први пут у историји је забиљежена ДЕВШИРМА у Србији (ујањичарење, данак у крви тј. одвођење србских дјечака, ђетића у јањичаре).

Пошто су нам отачка и мајчинска презимена, то би нам и језик требао бити отачки и мајчински, а никако матерњи. Језик је унекако жив, креће се и мијења. И сами говоримо србским језиком и најбоље мислимо и домислимо на своме отачко-мајчинском србском језику и говору. Говорити србским отачко-мајчинским језиком. И језик поисламљених Срба, тј. отачки и мајчински језик био је „само србски“. „Њихово писмо било је све до окупације ћирилица, такозвано беговско писмо, које су они сами звали „стара србија“, вели Миле Недељковић у својој књиги под именом Крст и полумјесец. Ваља значи рећи да овдашњи муслимани нијесу никада знали турски језик, јер су они Срби и говорили су и говоре својим мајчинским и отачким србским језиком. (Оно што наводим од појединих аутора не наводим у потпуности изворе: име књиге, издавач, страница итд, јер је то данас превазиђено).

Сама исламизација Срба појединаца и исламизација народа србскога јесте истовремено и отимање србскога језика. И не само језика. То је отимање србскога народа, отимање србскога простора, отимање србске историје, отимање старих србских знања, отимање србских обичаја, ношње… Посебно је отимање пјесама. Како самих ријечи, стихова, тако кајди и мелоса. На примјер пјесме које зову севдалике су старе србске градске смедеревске пјесме које су поисламљени Срби донијели када су избјегли од Карађорђа и посебно од Милоша. Осипање србске земље, србског народа, србског језика, душе.. је стално и непрекидно.

ГОДИНЕ 1054-е БИЈАШЕ „РАСКОЛ“ ИЗМЕЂУ ЗАПАДНЕ И ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ. Тачније тада се западна црква издвојила из изворног хришћанства, ортодоксја. До ове године, разумљиво је, да је цјелокупан народ у тадашњој Србији србски. У 10-ОМ ВИЈЕКУ ЗАПАДНА ГРАНИЦА СРБИЈЕ БИЛА ЈЕ НА РИЈЕКИ СОЧИ.

Мора се рећи да од раздвоја хришћанства, постоји стални упир римокатоличанства на православље и посебно на србски народ. Та навала ни једног трена никада за никада није престала.

Римокатоличка курија је вијековима отимала Србима. И правила званим Хрватима језик од србскога језика. И присвајала им све што је србско.

Када су оно мало Хаварата, Горовата, Хрвата доселили на србску земљу донијели су неки свој језик кога су напустили, затурили и заборавили. Касније су морали узети србски језик, те говоре србским језиком. Тако и дан-данас изворни Хрвати и покатоличеници говоре србским језиком. Хаварати су доселили сјеврено од града Сербинова (данашњег Загреба) ђе су им Срби дали да се населе у три србске жупаније у којима су били измијешани са Србима и под србском власти.

Хаварати су Хавари (Авари) Хрвати. Били су православци око 180 година и идаље говорили србски језик и писали србицом (9, 10 и 11-ти вијек). Њих, правих изворних Хаварата (Хрвата), је у данашњим називаним Хрватима око 8%. Многи умнији Хрвати су се у бијелом свијету казивали као Срби све до 1941-е године. Најдуже је то чинио Мирослав Крлежа. Крлежа се најдуже до дубоко пред Други свјетски рат казивао да је Србин и писао србским језиком (и екавицом као и читава Славонија) али у корист хрватства, иако је поријеклом Цинцар из мјеста Крлеже.

Да би се разумила она Босна, и ова Босна и Херцеговина и народ Босне (и Босне и Херцеговине), навешћемо шта каже Марко Вего у књиги „Постанак средњовјековне босанске државе“: „Врло је значајно да су скоро сви пронађени најстарији натписи у Босни и Херцеговини писани на народном језику и ћирилицом, док су црквене књиге писане црквенославенским језиком. Таква култура у писмености остала је у Босни и на почетку новог вијека“.

Архиђакон Тома из Сплита пише у 13-ом вијеку „да су Хрвати помијешан народ те се касније спомиње једно племе (генус унум) каснији народ, под једним именом, међусобно сличан по начину живота и обичајима, али, ипак, једног језика“ наводи Марко Вего.

Бењамин Калај је љета 1882-е године именован за заједничког министра финансија „и некрунисаног краља Босне“. Калај је од 1882-е године безуспјешно уводио поисламљеницима „бошњачку нацију“ и „бошњачки језик“. Међутим, највећа већина муслимана су знали да су Срби и осјећали су се Србима. Калај је чак покушао измислити посебне босанске грбове, посебну заставу, језик и бројна лажна чуда.

Да нијесу непријатељи смишљено и плански чупали Србе из Срба, и усађивали у ишчупане Србе друге вјере (римокатоличку или мухамеданску) и стварали тим назови нацијама такозване државе, и такозване језике, и измишљене посебности, данашњи би: Срби, Хрвати, Словенци, Македонци, Црногорци, Босанци и бројни други, били потпуно јасно и видно Срби, што и јесу. А како могу имати свој национални језик они који нијесу нација?

Управо су и најжешћи ти националисти који нијесу нација.

(НАЦИЈА НИЈЕ ИСТО ШТО И НАРОД. Народ има свој језик и много шта, а не може се рећи да нација има свој језик).

Уистину и посебно ради мира треба тежити сасрбљењу и свесрбству. За то су наши преци доста боље знали него то ми данас знамо. Добар примјер је Стара Црна Гора у њено слободно доба, и разни неослобођени србски крајеви тога доба. За те и друге Србе, осјећали су Срби Црне Горе, о чему, јасно каже уџбеник „ЗЕМЉОПИС Књажевине Црне Горе за ученике 3-ег разреда основне школе“ из 1895-е године, у коме на стр. 31. пише овако: „У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком.. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати, да смо сви српскога језика и српске народности“, те на стр. 32 истог уџбеника стоји: “ СВАКИ СРБИН У ЦРНОЈ ГОРИ ДУЖАН ЈЕ ПОЗНАТИ И ЉУБИТИ СВОЈУ ЦЈЕЛОКУПНУ ДОМОВИНУ – СВЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби.. „. И заиста овако је било и на дјелу код Срба тадашње Црне Горе.

(ЦРНА ГОРА ЈЕ УСТВАРИ БАКЉА, СВЈЕТЛОСТ И ВЕЛИЧИНА ЗА ВРИЈЕМЕ ДИНАСТИЈЕ ПЕТРОВИ]А ЊЕГОША. Тако је то било у Земљи Његошевој. У Земљи Петровића. Све прије и послије Петровића Његоша који знадијаху управљати, нема значајност као за времена србске породице Петровића).

Србски језик и ћирилица бијагу јединствени на србским просторима. Тако на примјер у Петровићима у Бањанима налази се Црква Светога Јована и уз њу србско православно гробље. У поду Цркве налазе се двије гребнице плочасте. На једној се именује, наравно ћирилично, кнез Грбач Цвјетковић Бањанин, а на другој војвода Цвјетко Бањанин.
На Цетињу уз Влашку Цркву (Свете Богородице) која је подигнута око 1450-е године снагом војводе Бороја и његових досељеника из Старог Влаха (с простора данашње Србије) налазе се двије сандукасте гребнице окренуте запад-исток. Једна гребница је украшена. Означења ове Цркве су ћирилична сукладно томе добу.

Отимању србскога језика допринио је и Симпозијум у Сарајеву и Мостарско савјетовање о књижевном језику. Међутим, и бројна одступања и отети облици могу се отрпјети с обзиром на закључке Симпозијума одржаног у Сарајеву 23-ег, 24-ог и 25-ог априла 1970-е године, и савјетовању „О реализацији Закључака Симпозијума о језичкој толеранцији и докумената друштвено-политичких организација и Скупштине СРБиХ о књижевном језику и књижевнојезичкој политици у Босни и Херцеговини“ који је одржан у Мостару 22-ог, 23-ег и 24-ог октобра 1973-е године. Тако је закључено, између осталога: „Сваки грађанин Босне и Херцеговине има пуно индивидуално право на властити избор изражајних могућности.. „.

Још је нешто много битно, кад се каже да су у науци и друго ђе ријечи из грчког и латинског језика, ово „из грчког“ значи истовремено и из србског, те имамо ријечи у наукама које су србског поријекла, а тумаче се као грчке. Када се за нешто каже да је античко, оно је уистину и србско прије свега.

Навраћеност наших званих научника да користе што више стране ријечи и да србске ријечи (а посебно разне називе) тумаче да су од страних ријечи јесте отимање србскога језика. Наши Срби, звани научници, извор значења разних ријечи траже увијек у страним језицима. (Опет част појединцима). Видно је да не тако србски расположени историчари и писци и звани интелектуалци, имена многих србских мјеста увијек траже у латинском језику и другим језицима, па чак и у турском језику. Јер су на то подстакнути од србских непријатеља који их једино тако уважавају. Ти латиноиди су врста болести. Нико не каже да не треба знати стране ријечи и стране језике, него управо да треба знати стране језике и стране ријечи, али говорити што чистијим србским језиком. (Пријатеља је веома мало. Само је боље да се то што касније сазна).

Јован Цвијић бијаше увјерен да су савремени дијалекти србског језика постојали на тлу Тракије и Илирије (као старо-штокавски, средње-штокавски и ново-штокавски са поддијалектима), што значи прије како се мисли досељавања Словена.

Изворни Хрвати (оних око 8%) говоре србски језик са искривљеним говором и очито као странци односно други народ. На примјер када кажу: „..мооже виише у дрржави“, они кажу мозје висје говорећи отежући и непостојећа слова зј и сј (налик словима у ријечима козји лој и сјекира), из чега се види да нијесу још научили (као странци) србски језик. Сличан примјер странаца који говоре србски је код домаћих Цигана. Циганин каже: „Здрааво браате“, али иако га рецимо не видимо док то изговара, препозна се да несигурно изговара, да је странац и да му је србски језик страњски, а не мајчински. Разлика је у томе што Цигани нијесу заборавили своје језике, а изворни Хрвати јесу. Када су Цигани дошли на србску земљу донијели су своје језике. Те Цигани говоре својим језицима, и научили су србски језик.

Када слушате некога странца како криво изговара ријечи вашега језика не можете да се изчудите зашто не умије ни најлакше ријечи да изговори. Али се не досјетите да су његова уста, зуби, језик, сва усна дупља и вас ум „одрасли“ према његовом језику. И зато се не чудите што су србске ријечи искривљене у туђим језицима.

Да би се разумјела хрватизовања србскога језика, наведимо само код Андрије Качића Миошића наслов једне његове пјесме: „Писма од краља Стипана Немање“.

ГОДИНЕ 1900-те ОДРЖАН ЈЕ У ЗАГРЕБУ „СВЕХРВАТСКИ КАТОЛИЧКИ КОНГРЕС“ НА КОМЕ СУ СВИ РИМОКАТОЛИЦИ ПРОГЛАШЕНИ ХРВАТИМА. ДО ТАДА СУ СЕ ПОКАТОЛИЧЕНИЦИ ОСЈЕ]АЛИ СРБИМА И ЗНАЛИ ДА СУ СРБИ. ПРОГЛАС ЈЕ УСПИО.

РИМОКАТОЛИЦИ КОЈЕ УСТВАРИ ЗОВУ ХРВАТИМА, НЕ САМО ДА ГОВОРЕ СРБСКИМ ЈЕЗИКОМ НЕГО И ИМАЈУ СРБСКА ИМЕНА, сем уствари свега неколика имена. СРБИ ПОКАТОЛИЧЕНИ ГОВОРЕ СРБСКИМ ЈЕЗИКОМ ЈЕР СУ СРБИ. СРБСКИМ ЈЕЗИКОМ ГОВОРИ И ОНО МАЛО ИЗВОРНИХ ХАВАРАТА (ХРВАТА) ЈЕР СУ КАД СУ ИХ СРБИ ДОВЕЛИ ПРИХВАТИЛИ СРБСКИ, А НАПУШТАЛИ СВОЈ ЈЕЗИК.

(Наставиће се…)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: