Отимање србскога језика кроз времена (2)

Пише: Петар Ашкраба Загорски (Загорје, Калиновик, Република Српска)

Од „Свехрватског Католичког Конгреса“ одржаног у Загребу 1900-е године, Штадлер је „прогласио истовјетност хрватства и католицизма“. Од тада сви наивни Срби, покатоличене Србе зову Хрватима. Тако се погрешно именују покатоличени Срби по Хрватској, те Шокци, Буњевци, Шкутори и други као да су Хрвати, али и покатоличени Срби у Словенији као Словенци, пошиптарени Срби у Космету и Албанији данашњој као Албанци (некада Шиптари) и тако даље.

Три године касније, 1903-е године 14-ог маја слична судбина и намјера задесила је и босанскохерцеговачке поисламљенике, када им је РЕИС-УЛ-УЛЕМА ЗАБРАНИО ДА УБУДУЋЕ СЛАВЕ ЂУРЂЕВДАН. Слично зло Србима учинио је АВНОЈ. (У Славонији су покатоличеним Србима забрањене крсне славе тек 1918-е/1919-е године.

Нијесу данашњи звани Хрвати – Хрвати, нити им је хрватски језик, него су то Срби (Похрваћеници, њих 90% званих Хрвата) који и говоре својим србским језиком. Значи да је проблем и у Србима. Дио Срба мисли да су само Срби који су истовремено и Срби православци, а не и Срби католици и Срби мухамеданци тј. и они који су настали од Срба браће им, православаца. Али тако мисли и Српска православна црква. Хрватизација се јавља тек крајем 19-ог вијека. Тако су од Срба поримокатоличеника вјештачки направљени назови Хрвати као нација, а то је уистину само дио Срба. Покатоличени Срби говоре србским језиком јер су Срби. Хрвати (и хрватски језик) је смишљен подвални службени појам, а не што национално постојеће. Данас се и један дио званих Хрвата који су поријеклом из разних нација (њих око 2%) називају Хрватима. И таквим званим Хрватима се даје хрватски језик.

Запажено је, по причи преживјелих Срба (али се не зна с које стране бијаху), да је цар Мурат издавао наредбе на србском језику. Такође се не зна да ли је издавао све наредбе на србском. Међутим, пошто су му главне вође били Срби, онда то ништа не чуди.

Бегови од 1497-е године до 1550-е године „сви су они резидирали у Фочи. Значајан број њих били су људи истога језика као народ којим су управљали“ написао је Б. Храбак у књиги „Фоча“. Може се појаснити: они од „значајан број њих“ до сви, су потурчени у прије освојеним србским земљама и крајинама, и сви су језика србскога.

Бројни Срби поисламљеници и њихови потомци заузимали су најзначајније положаје и улоге у Турском царству, говорећи наравно србским језиком као и поисламљеници Срби у Македонији садашњој. (У нашим крајевима су поисламљене Србе звали „потурицама“ или „Турцима“, а у Македонији као и у Бугарској поисламљенике зову „Помаци“, „Помак“).

ПРЕВЈЕРЕНЕ СРБЕ УДАЉИЛЕ СУ ВЈЕРЕ У КОЈЕ СУ НАTJЕРАНИ, А ОНДА И „НАЦИЈЕ“ У КОЈЕ СУ УШЛИ (ИЗЈАСНИЛИ СЕ), АЛИ СУ И СРБИ ПРАВОСЛАВНИ СКЛОНИ ЧИСТОТИ, ОТПИСИВАЛИ ПРЕВЈЕРЕНИКЕ ИЗ СРБА. Него и Срби православни морају појмити да су некада и они ПОХРИШЋАЊЕНИ.
СВИ ПОИСЛАМЉЕНИЦИ ОД СРБА, БЕЗ ОБЗИРА КАДА СУ ПОИСЛАМЉЕНИ, У САДАШЊИМ БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ, ХРВАТСКОЈ, ЦРНОЈ ГОРИ, СРБИЈИ.. ГОВОРИЛИ СУ И ГОВОРЕ СРБСКИМ ЈЕЗИКОМ. ИЗУЗЕТАК СУ ПОШИПТАРЕНИЦИ.

(СВИ ПОРИМОКАТОЛИЧЕНИЦИ ОД СРБА, БЕЗ ОБЗИРА КАДА СУ ПОКАТОЛИЧЕНИ, У САДАШЊИМ БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ, ХРВАТСКОЈ, ЦРНОЈ ГОРИ, СРБИЈИ.. ГОВОРЕ СРБСКИМ ЈЕЗИКОМ. ИЗУЗЕТАК СУ ПОШИПТАРЕНИЦИ И ПОМАЂАРЕНИЦИ.

Поријекла превјерених Срба утврдио сам појединачно по презименима (и појединачно) дугогодишњим истраживањима презимена и сеоба, и ко је од кога настао, што сам објавио на 900 страница у књиги СРБИЈА (ИЛИ ЗАГОРЈЕ. СТАРА СРБСКА ПРЕЗИМЕНА, СЕОБЕ…).

(Постоје три прошлосна периода Загорја. Прво је било од нешто јужније од Солуна до Алпи прије 2. 500 година са управним мјестом у Кучеву тј. данашњем Калиновику, друго од Невесиња преко Калиновика и Хотче до Брезника (данашњих Пљеваља) како то бјеше у 14-ом и 15-ом вијеку, и треће је данашње Равно Загорје које обухвата 46 србских села на чијој је средини Калиновик).

Прошлост нас опомиње да је србство историјска фабрика за производњу више вјера, држава, нација и језика

Уједно нас ПРОШЛОСТ ОПОМИЊЕ да је србство историјска фабрика за производњу више вјера, држава, нација и језика чега смо и сами свједоци и савременици.

Убијање библитеке и Крушевског поменика у Београду 1941-е године је убијање народа и отимање србскога језика и србске историје. Крушевски поменик настао је у манастиру Добруну. Такав историјски споменик, Крушевски поменик, са стотинама хиљада средњовјековних србских књига изгорио је када су нацисти бомбардовали 1941-е године 6-ог априла Народну библиотеку у србском Београду, када је уништено преко 350. 000 књига.

Народна библиотека која је бомбардована од фашиста њемачких 1941-е године налазила се на Косанчићевом венцу. А још уз Велики рат (Први свјетски рат) опљачкана је архива Србије. Уз планско обмањивање Срба и одгоњење уз два свјетска рата ПРЕКО 40 ВАГОНА АРХИВЕ, чупано је србско памћење да се Србима овлада, и да се Срби униште. И звани научници ЈОШ УВИЈЕК СРБИМА И ПОРЕД ОВОГА КЊИГОЦИДА ТРАЖЕ „МАТЕРИЈАЛНЕ ДОКАЗЕ И ПИСАНЕ ТРАГОВЕ“.

Преотете србске ријечи

Књига чува народ и државу. У књигама су Србљи завазда.

Католици звани Хрвати, узели су србски језик већ одавно. И када се нешто спомене из прошлих вијекова са преотетим србским ријечима, онда се мисли да је хрватско, а оно је србско.

Премного ријечи у латинском су србске. Такође, и у грчком и у много европских језика. Али и азијских. А да не говоримо о језицима у Индији.

Ријеч ора (у грчком и латинском) тј. вријеме за нешто, настало је од србске ријечи орати када је вријеме за то. За орање је орно тј. треба орати. И ура је за то тј. вријеме, сати. Од србске ријечи сјећи, у латинском је сецирање, односно сецаре. Ријеч сенилност (што значи старачка слабост, сасушеност, заборавност, гронулост..) је у латинском од србске ријечи сено, односно сијено. Јер је сено (тј. сијено) остарјела осушена трава, па је неки старац посенилио, посенио. Али је од нашег сена и сенатор старац. А не јунац, који је млад, од чега је јунак. Нутрицизам, нутритиван, нутрација (у латинском) је уствари унутрашњи односно внутрашњи. Али и интернационализам је унутрализам.

Стојећи или стајећи и ставни је дошао у латински као стабилни. (В је прелазило често у Б). Па и ентеријер је унутраијер. Од наше сурутке је у латинском серум. Сунце је читавог сунчевог система, али је србска ријеч сунце или солнце отишла у латински као сол, па од тога доста изведеница као соларијум, соларна енергија и друге.

Ми, Срби имамо Видовдан, Дан Светога Вида и видимо, а још боље не видимо. Али је видјети отишло у латински као видере, визија, ревизија и слично. Наш брат станио се у енглески као brother, њемачки као bruder, а руски брат остао је брат и данас, итд. Леб односно хљеб отишао је у њемачки као laib. Стари србски назив за собу је рум, па зато постоји и подрум као подсоба. А од старосрбске собе тј. рума су собе, у енглеском room (чита се рум) а у њемачком ромс. И тако редом и редом.

Нема никаквог народа чији је језик латински

Поновимо, латински језик наставши из старосрбскога језика је уистуну пречет. А даље преправљен, искривљен, извитоперен. Читаве србске пословице и читаве изреке преотете су у звани латински језик. И посвојене. А онда заборављене да су србске. И коначно, не само ријечи него читаве мисли и изреке србске отишле су у латински језик и латинску историју: Korniks kornici okulus efodit. И значи: Врана врани очи не вади. Уствари: Корни и корна је чарна односно црна па је корникс корници србске преправљене ријечи врана враници, црна црној, односно корни је чарни те је чарна чарници, а окулус је ока оба тј. све очи, јер су очи пар (нема нико три ока) и на крају ефодит је невадит јер се Ф мијења за В као Тривко па Трифко, Тривун и Трифун, Воча и Фоча, хвала и фала итд. И не само то него је у тој пословици остала скривена десетерачка гуслачка душа која се гуслачки испјевава и на латинском. Раставите је на слогове и виђећете да је десетерац. И испјевајте је. И до данас ова изрека остала је пјесмовита.

И први је отишао у латински језик. Примус и примас нијесу латинске ријечи него србске и значи први. Примарни, примати, примат, примадона (прва пјевачица опере), прима балерина, примаријус и десетине оваквих србских ријечи у латинском и новолатинском и талијанском језику су од србског првога. „Примитивни примитивац“ је такође први. Него то задњи не знају. Али и у француском су од првога и прве србских као примажа (врста бродске капаре), принцеза (нека од првих владарских и слично) итд.

Нема никакав народ чији је језик латински. То говори да је латински узет од некога народа. Јесте. Латински језик је узет од тадашњега старосрбскога народа. Да је латински језик посебан језик припадао би некоме народу. Латински је као мртви језик. Не. Он је србски језик. И зашто латинским језиком не говори ниједан народ? Па мора бити латински „мртви“ кад је то језик измишљен из тадашњега србскога језика.

Чак ПРОГЛАШЕНО ЈЕ ОД НАЗОВИ НАУЧНИКА ДА СТРАНЕ РИЈЕЧИ СЛИЧНЕ СРПСКИМ „ЛАИЦИ“ УПРОШТАВАЈУ И ПРЕВОДЕ НА СРПСКИ ЈЕЗИК. УПРАВО ЈЕ ОЂЕ КЉУЧ проблема. БАШ ЗАТО ШТО СУ ТЕ СЛИЧНЕ РИЈЕЧИ У СТРАНИМ ЈЕЗИЦИМА УПРАВО СРБСКЕ, ИЗМИШЉЕНО ЈЕ ДА НИЈЕСУ СРПСКЕ, и да те одведу са правога пута. То се у народу каже „наопако те напутили“.

НЕПРИЈАТЕЉИ СУ НАПРАВИЛИ: ДА ОНО ШТО ЈЕСТЕ НИЈЕ, А ДА ОНО ШТО НИЈЕ ЈЕСТЕ.

(Наставиће се…)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: