Отпор никад неће ходати сам
1 min read„Када наступи врелина на асфалту, лице утрне, очи напуне суза ни од туге ни од среће него од сузавца, доток ваздуха се заустави, дим осваја твоје видике, а пред тобом је хорда замаскираних полицајаца који су ту, не због клуба који волиш или нације којој припадаш, него зато што си контра корупцији и неправди. И тада, док шок бомбе симулирају рат, бомбардују твоју психу страхом и стресом, знаш: да су ти најближи они до тебе – саборци. Они који са тобом дијеле врховну вриједност: Слободу. А Слобода не тражи нације, Слобода тражи људе“.
Пише: Лука Радоњић
Јуче за данас, за сјутра, за вазда: Активисти разних група, људи различитих професија и опредјељења, свих старосних доби, повезани рукама, идејама и слободом у живом зиду. А испред и иза кордони полиције. Док се чују полицијске чизме и штитови, све ближе, из живог зида се чуло све јаче, гласније, и снажније, јер ниједна уста нијесу ћутала, сви гласови сабрани у једном: „Отпор! Отпор! Отпор!“ Јавни час о слободи. Мирно, ненасилно и храбро. У минутима након тога: гурања, привођења, бацања на гомилу, спотицања, тјерања, мање више су се виђела на снимцима. Јавни час о укидању слободе. Слободна зона је поново била окупирана.
Али само пар сати касније и опозиција је одговорила. Протестном шетњом посланика којој су се прикључили грађани. Поворку су зауставили кордони полиције, испањени су први сузавци, одјекнуле прве шок бомбе. На фотографијама и снимцима из наше Подгорице на порталима широм земље и региона могле су видјети сузе, зној, крв. Ипак, отпор је пружио руку слободи и подигао је са пода. Сјутрадан, у недељу вече трг је био испуњен људима. Антивладини протести ДФ-а, добили су ширу димензију: протеста против употребе силе. Црна Гора је то вече себи и другима одржала лекцију о грађанској солидарности. Током шетње било је неколико инцидената, али – ако су протести почели мирно и као такви дали упут за успјех, коме је одговарало да каменице лете ка полицији и то у тренутку када демонстранти бране полицију од каменица, приликом чега је било повријеђених демонстраната. Какви су то демонстранти ако гађају демонстранте који су са њима у маси? И тада и седам дана након тога, и организатори, и многи од нас позивали су на мирне протесте. Коме су онда одговарали инциденти? Након седам дана стигла је још једна субота. Субота са два лица. Субота љепоте, бунта, застава, поклича, субота наде. И субота мрака, сузавца, пендрека и шок бомби. Постепено излазе снимци и свједочанства о одговорности, гомилају се тврдње са обје стране. Независно од свега, сваки разуман грађанин је могао види да је употреба силе од стране полиције била брутална.
Истина полако излази на видјело. На њу нема ексклузивно право ниједна страна, ниједан човјек. Најважнију битку води управо истина, истина против пропаганде. Зато се у тренуцима малодушности, треба сјетити изреке, да „лаж побјеђује на 100 метара трке, а истина у маратону“.
До тада, инспирацију наћи у херојима а поготово многим хероинама свих ових протеста, женама на фотографијама које су обишле свијет. Оне завређују слогане о отпору и слободи, храбрости и мудрости. Жене и мајке, наше суграђанке. Које су стајале пред кордоне полиције, шетале са нама, протестовале уз нас. Многе фотографије на којима су оне главни актери, обишле су свијет. Њихови су гестови надстраначки, надполитички, наднационални и припадају слободи и свим људима који у њу вјерују. 27. септембра сам у тексту написао да протести могу бити и романтика улице. то је та романтика, у тим женама, у њиховом пркосу, у храбрости, у отпору, у муци. Храбре жене никад не старе и увијек су у моди. Нијесу једине у нас, има их још и биће их. И не морамо да се дивимо женама на фотографијама са улица Чилеа и Грчке, Аргентине и Португала, ето их ту, са нама и међу нас. Саме пред кордоне. Са много живота. Много жеље. Много срца. Бунт, љепота, отпор и слобода.
Након протеста, чуле су се разне оцјене. Једно је, ипак, сигурно: Протести нијесу узроковали кризу, они су је учинили видљивом. Демонстрације нијесу узрок кризе, већ њена посљедица, одговор на њу. Одговор на дубоко социјално незадовољство, снажан израз жеље да ова земља коначно добије фер и демократске изборе.
Црногорцу није, прво, брат онај који се изјашњава као Црногорац, и Србину није брат, прво, они који се изјашњава као Србин. Него онај који је са тобом дијелио улицу и покличе, ужас сузавца и страха, мирис отпора и слободе.
Када наступи врелина на асфалту, лице утрне, очи напуне суза ни од туге ни од среће него од сузавца, доток ваздуха се заустави, дим осваја твоје видике, а пред тобом је хорда замаскираних полицајаца који су ту, не због клуба који волиш или нације којој припадаш, него зато што си контра корупцији и неправди. И тада, док шок бомбе симулирају рат, бомбардују твоју психу страхом и стресом, знаш: да су ти најближи они до тебе – саборци. Они који са тобом дијеле врховну вриједност – слободу. А Слобода не тражи нације, Слобода тражи људе.
Борба против аутократске логике и њених поданика мора се наставити свим легалним и легитимним средствима. Протестима, писањем, цртежом, друштвеним мрежама, перформансом, мишљу, жељом, вољом и вјером.
Минула субота завршена је мрклим мраком. Али се ваља подсјетити и како је почела. Таман пошто сам прочитао информације о ријекама људи који се сливају у Подгорицу из свих крајева Црне Горе, о гимназијалцима који су у паузи часова у сред школе пустили Бајагину пјесму „Пада влада“, кренуо сам вани, гдје ме затекла антологијска сцена. Сунце предобро расположено. Умива те, грли те, небо пречисто, предивно и плаво, проведрило изнад Горе Црне Горе. Исто оно небо које је касније било заклоњено димом, ваздух затрован сузавцем, домовима испуњени забринутошћу.
И разговор два човјека на почетку дана, на почетку наде:
– Добар дан, комшија!
– Не добар дан, комшија, него Слобода тражи људе!
– Нашла их је , комшија, нашла их је!
Ми смо улични шетачи. Наше име је Отпор, наше презиме је Слобода. И кад сјутрадан, као у пјесми видиш „оне подмукле фаце како се сладе твојом муком, баш тада знаш да ниси готов, и да нећеш стати, да још у теби гори она ватра, да у инат свима идеш даље, очи у очи, до последњег даха».
Отпор никад неће ходати сам.
Са њим ће вазда ходати и слобода.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Svaka cas na tekstu samo naprijed.
Volim Crnu Goru.Samo ovakve postavke će povesti u slavu Crnu Goru.Tamo gdje je uvijek bila(osim Milova vremena) Želim Vam Slobodu i Demokraciju.
bravo
Браво Лука !
hvala za ovaj tekst
Biljana