Отпор потпаљивању Балкана или непрепуштање обојеном торнаду

Пише: Стевица Деђански

Веома актуелна дешавања на Балкану постала су предмет интересовања свих и добронамерних и оних који нису. Свако данас види да се ствари компликују и добијају размере које могу отићи у опасном смеру. Када се са стране погледа и сагледа, веома се лепо види да се спрема неко ново паљење Балкана. Од Македоније, преко Републике Српске до Србије на самом крају.

Мирнодопска агресија

Када се постави питање шта је данас паљење региона, треба погледати стање на терену па анализирати које су сличности и разлике. Онда настојати извући закључак о могућим правцима развоја догађаја. Евидентно је да је наш регион изложен разним врстама агресије, мирнодопске наравно, из једног простог разлога. Крајњи циљ свих дешавања јесте да се у Македонији, Републици Српској и Србији на власт доведу они који су потпуно кооперативни према западу и који ће беспоговорно извршавати све што им се каже. Самим тим радиће против интереса својих земаља. Такође им је у Црној Гори циљ супротан тј. ту се настоји очувати деспотска власт Ђукановића, који влада већ четврт века. Барем до уласка у НАТО пакт.

Ко то жели да уради? Они који нам стално причају о демократији и људским правима, покушавају да смене демократски изабране власти притисцима и „ненасилним путем“ те да инсталирају послушнике. Западни центри моћи су ти који покушавају да заврше свој раније започети посао. Онда се поставља следеће питање а то је зашто то желе да ураде? После 25 година разбијања Балкана да би се успоставила контрола над овом важном геополитичком територијом, после уложено много новца, после много убијања, посао им је у кључним стварима још увек незавршен. Верујем да је са њихове тачке гледишта то фрустрирајуће што ће нама засигурно правити проблеме. Али избора сем отпора немамо. Дозираног, флексибилног, паметног и дуготрајног али отпора. Друга опција је нестајање.

Мете и штит

Које су то ствари који западни центри моћи желе да промене а које ми морамо да одбранимо? Прво је сада Република Српска, као тековина борбе и страдања српског народа. За то је потребна промена Дејтона и утапање Српске у унитарну нефункционалну БиХ. Друго је фактичко признавање независности Косова и Метохије. Све остале ствари од Брислеског споразума до телефонских бројева су само станице на путу коме је крајњи циљ да се сами одрекнемо КиМ. Трећа ствар која је кључна и за отпор код прве две ствари и за стабилност у свим земљама региона јесте прекид односа са Русијом. Заједничко за све земље региона у којима се жели променити власт јесте њихов добар однос са Русијом, чак би рекли можда и најбољи у историји.

Методе потпаљивача

Какав им је план да те своје циљеве остваре? Црном пропагандом, фабриковањем афера и на крају немирима на улици по методологији „обојених револуција“. Погледајмо чињенице. У Македонији, власт која је изабрана вољом народа бива натерана на изборе. Пре тога је био покушај да се она смени на улици уз помоћ опозиције и шиптарских екстремиста. Када се није успело онда се дошло до избора. После отварања очију од стране народа, по свим релевантним истраживањима, опозиција је у страховитом паду и нема ни теоријске шансе за успех. Зато примењује методе бојкота избора и покушаће да власт руши на улици.

У Републици Српској избори су одржани и верификовани и признати резултати. Али поражена опозиција Милорада Додика не жели да уђе у Владу и да свој програм и замерке на дотадашњу власт исправи својим радом и деловањем. Супротно од тога тј. од интереса српског народа и Републике Српске, у договорима са америчким дипломатама, одлучује се да у заједничким органима БиХ руши и слаби Бањалуку. По налогу западних центара моћи организује митинг у Бања Луци упркос позивању чак и Српског Патријарха да се одложи да не би дошло до међу српског сукоба. Иде се чак дотле у тој пропаганди да се Патријарху подсмева и да се позива да оснује странку. Тако нешто се ретко дешава. То нису радили ни комунисти чак. То данас само моге да ураде само они које наводи на деструкцију страна сила. Протест им је доживео дебакл, по истраживањима јавног мњења имају стрмоглави пад подршке грађана. Ред је да се ситуација запали.

Случај Србије

У Србији имамо стабилну власт која је добила половину гласова оних који су изашли на изборе. То тренутно чува и власт и Србију од нестабилности. Самим тим посредно и Републику Српску и регион јер потпомаже стабилност. Али евидентни су покушаји стварања клице за паљење Србије када се и ако успе поделити и раслабити власт. Дан после изборне победе се креће са фабриковањем прича и афера. Уместо да се говори о плановима и будућности, говори се о наводној изборној крађи, председничким изборима, паткама и сличним маргиналним темама. Опозиција која је на врло чудан начин угурана у Скупштину предводи све то. Они који су огрезли у корупцију и криминалу попут Пајтића Шутановца и Тадића, они који су распродали српске фабрике и уништили војску и похапсили све српске генерале нуде нам се као алтернатива. Сви на истом задатку.

Да је то тако и да је све центрирано и навођено из једног места види се по активностима америчких амбасадора у овим земљама. И не само њих наравно. Али у Србији је успео да окупи опозицију за 30 минута не једном месту. И леву и десну. И ону наводно националну и ону која није. Заједничко им је само да су на истом задатку и да имају истог газду. У Републици Српској му редовно на канабе и поклоњење долазе лидери опозиције. У Македонији се директно и некријући меша. Све то прате исти медији у целом региону. Сви директно финансирани западни медији и организације.

Спасавање Мила

Ситуација је другачија само у Црној Гори али потврђује ове тезе. Ту се на исти начин као у другим земљама опозиција, подржава власт. Деспотска, корумпирана, огрезла у криминалу, антисрпска и антируска власт има безрезервну подршку. Њу народ неће. Напуштају је и коалициони партнери. По истраживањем је у најбржем могућем паду. Нико је неће сем оних који желе да остваре своје а не интересе народа који живе на нашем простору. Заједничко свима који немају подршку запада и њихових медија тј који су нападани јесте да настоје да брину о интересима своје земље, да су најпопуларнији у својим земљама и да имају добре односе са Русијом.

Могло би чак да се закључи да данас у овом тренутку што мање подршке у народу имаш већу подршку западних центара моћи и њихових медија. Дошло је до таквог парадокса зато што грађани земаља са ових простора много добро разумеју крајње циљеве оних који нам „дарове доносе“. Имали смо их пуно годинама уназад па смо се извештили да их „прочитамо“. Не могу се више преварити.

Зато нас чека паљење Балкана јер друго решење немају. На нама је да будемо свесни опасности, патриотски оријентисани, одговорни, чврсти и паметни. Да се надамо да ће садашњи лидери знати да одбране државу а самим тим и себе. И да не дозволимо да нам Балкан зајашу западни батлери и слуге који, то сви знамо, не желе ништа добро било коме од нас. Али не смемо затварати очи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: