Отворене Рашке духовне свечаности

Закључком да Данило Киш може да буде „заједнички садржалац” супротстављених страна некадашње Југославије зато што је био савршени индивидуалац, да је то један од разлога због којег он повезује људе који немају никакве политичке нити поетичке везе, Мухарем Баздуљ је пре свечаног отварања 26. Рашких духовних свечаности наговестио идеју и дух овогодишње манифестације, чији је мото „Бити свој, бити срећан”, поводом 50 година Вудстока.

Ту мисао изрекао је у разговору са Вулетом Журићем, Гојком Божовићем и Небојшом Брадићем, иначе новим добитником признања „Стефан Првовенчани”, о стваралаштву Андрића, Црњанског и Киша, указујући и на то да је Киш изабрао утицаје ових наших класика, као и генерацијски им блиског Крлеже. Међу упечатљивим паралелама које је у свом излагању успоставио, налази се и та да су Андрић, Црњански и Крлежа били поданици Аустроугарске,  а да су  затим велике наде полагали у новоосновану државу,  насталу на њеним рушевинама.

– Киш је имао способност да свој језик пројектује на своје претке, а изабрао је да управо ови људи буду његови преци – запазио је Баздуљ.

Навршава се 30 година од Кишове смрти, а издавач његових сабраних дела у „Архипелагу” Гојко Божовић приметио је да је доказ тога да је овај стваралац наш културни и књижевни предак управо огромна литература написана о његовом делу. Сваки критичар има потребу да поводом Киша заузме одређени став, да се одреди према њему, како је рекао. А Киш је од Црњанског прихватио лирику у својој прози породичног циклуса, док је од Андрића усвојио однос према историји, према чињеницама и фикцији. Још је нешто заједничко уочио Божовић у делима Андрића, Црњанског и Киша, а то је њихов однос према есејистици као савршеном изразу поетичких идеја и односа према уметности и свету.

Као редитељ који је на сцену поставио нека Андрићева дела, Небојша Брадић је такође уочио богату индивидуалност великих писаца српске књижевности о којима је овде било речи, запажајући да нам такве величине недостају у овом времену.

Нема индивидуалности без слободе, без правде и солидарност, и управо су ти идеали деце цвећа, окупљене те 1969. године у Вудстоку, уз музику Џоан Баез, Џимија Хендрикса, Џоа Кокера, инспирисале ауторе овогодишњег програма Рашких духовних свечаности.

На свечаном отварању, председник Општине Рашка Игњат Ракитић говорио је о традицији коју одржава ова, културна манифестација, али и о новим тенденцијама у уметности за које се залаже,  као и хуманистичким вредностима као негацији себичности. Ракитић је подсетио и на оно што је у нашој култури обележило ту 1969. годину,  а то је оснивање Битефа, затим Златна палма у Кану за филм „Скупљачи перја”, Андрићева Нобелова награда.

Свечаност је отпочела химном „Рашки уранак” црквеног хора „Св.  Василије Острошки”.

Уследио је наступ шпанског гитаристе Данијела Касареса, као и представа „Лимунација”, по тексту Душана Ковачевића, и у режији  Небојше Брадића.

Закључком да Данило Киш може да буде „заједнички садржалац” супротстављених страна некадашње Југославије зато што је био савршени индивидуалац, да је то један од разлога због којег он повезује људе који немају никакве политичке нити поетичке везе, Мухарем Баздуљ је пре свечаног отварања 26. Рашких духовних свечаности наговестио идеју и дух овогодишње манифестације, чији је мото „Бити свој, бити срећан”, поводом 50 година Вудстока.

Ту мисао изрекао је у разговору са Вулетом Журићем, Гојком Божовићем и Небојшом Брадићем, иначе новим добитником признања „Стефан Првовенчани”, о стваралаштву Андрића, Црњанског и Киша, указујући и на то да је Киш изабрао утицаје ових наших класика, као и генерацијски им блиског Крлеже. Међу упечатљивим паралелама које је у свом излагању успоставио, налази се и та да су Андрић, Црњански и Крлежа били поданици Аустроугарске,  а да су  затим велике наде полагали у новоосновану државу,  насталу на њеним рушевинама.

– Киш је имао способност да свој језик пројектује на своје претке, а изабрао је да управо ови људи буду његови преци – запазио је Баздуљ.

Навршава се 30 година од Кишове смрти, а издавач његових сабраних дела у „Архипелагу” Гојко Божовић приметио је да је доказ тога да је овај стваралац наш културни и књижевни предак управо огромна литература написана о његовом делу. Сваки критичар има потребу да поводом Киша заузме одређени став, да се одреди према њему, како је рекао. А Киш је од Црњанског прихватио лирику у својој прози породичног циклуса, док је од Андрића усвојио однос према историји, према чињеницама и фикцији. Још је нешто заједничко уочио Божовић у делима Андрића, Црњанског и Киша, а то је њихов однос према есејистици као савршеном изразу поетичких идеја и односа према уметности и свету.

Као редитељ који је на сцену поставио нека Андрићева дела, Небојша Брадић је такође уочио богату индивидуалност великих писаца српске књижевности о којима је овде било речи, запажајући да нам такве величине недостају у овом времену.

Нема индивидуалности без слободе, без правде и солидарност, и управо су ти идеали деце цвећа, окупљене те 1969. године у Вудстоку, уз музику Џоан Баез, Џимија Хендрикса, Џоа Кокера, инспирисале ауторе овогодишњег програма Рашких духовних свечаности.

На свечаном отварању, председник Општине Рашка Игњат Ракитић говорио је о традицији коју одржава ова, културна манифестација, али и о новим тенденцијама у уметности за које се залаже,  као и хуманистичким вредностима као негацији себичности. Ракитић је подсетио и на оно што је у нашој култури обележило ту 1969. годину,  а то је оснивање Битефа, затим Златна палма у Кану за филм „Скупљачи перја”, Андрићева Нобелова награда.

Свечаност је отпочела химном „Рашки уранак” црквеног хора „Св.  Василије Острошки”.

Уследио је наступ шпанског гитаристе Данијела Касареса, као и представа „Лимунација”, по тексту Душана Ковачевића, и у режији  Небојше Брадића.

је пре свечаног отварања 26. Рашких духовних свечаности наговестио идеју и дух овогодишње манифестације, чији је мото „Бити свој, бити срећан”, поводом 50 година Вудстока.

Ту мисао изрекао је у разговору са Вулетом Журићем, Гојком Божовићем и Небојшом Брадићем, иначе новим добитником признања „Стефан Првовенчани”, о стваралаштву Андрића, Црњанског и Киша, указујући и на то да је Киш изабрао утицаје ових наших класика, као и генерацијски им блиског Крлеже. Међу упечатљивим паралелама које је у свом излагању успоставио, налази се и та да су Андрић, Црњански и Крлежа били поданици Аустроугарске,  а да су  затим велике наде полагали у новоосновану државу,  насталу на њеним рушевинама.

– Киш је имао способност да свој језик пројектује на своје претке, а изабрао је да управо ови људи буду његови преци – запазио је Баздуљ.

Навршава се 30 година од Кишове смрти, а издавач његових сабраних дела у „Архипелагу” Гојко Божовић приметио је да је доказ тога да је овај стваралац наш културни и књижевни предак управо огромна литература написана о његовом делу. Сваки критичар има потребу да поводом Киша заузме одређени став, да се одреди према њему, како је рекао. А Киш је од Црњанског прихватио лирику у својој прози породичног циклуса, док је од Андрића усвојио однос према историји, према чињеницама и фикцији. Још је нешто заједничко уочио Божовић у делима Андрића, Црњанског и Киша, а то је њихов однос према есејистици као савршеном изразу поетичких идеја и односа према уметности и свету.

Као редитељ који је на сцену поставио нека Андрићева дела, Небојша Брадић је такође уочио богату индивидуалност великих писаца српске књижевности о којима је овде било речи, запажајући да нам такве величине недостају у овом времену.

Нема индивидуалности без слободе, без правде и солидарност, и управо су ти идеали деце цвећа, окупљене те 1969. године у Вудстоку, уз музику Џоан Баез, Џимија Хендрикса, Џоа Кокера, инспирисале ауторе овогодишњег програма Рашких духовних свечаности.

На свечаном отварању, председник Општине Рашка Игњат Ракитић говорио је о традицији коју одржава ова, културна манифестација, али и о новим тенденцијама у уметности за које се залаже,  као и хуманистичким вредностима као негацији себичности. Ракитић је подсетио и на оно што је у нашој култури обележило ту 1969. годину,  а то је оснивање Битефа, затим Златна палма у Кану за филм „Скупљачи перја”, Андрићева Нобелова награда.

Свечаност је отпочела химном „Рашки уранак” црквеног хора „Св.  Василије Острошки”.

Уследио је наступ шпанског гитаристе Данијела Касареса, као и представа „Лимунација”, по тексту Душана Ковачевића, и у режији  Небојше Брадића.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: