Отворено писмо члану НИН-овог жирија

Драги професоре,

Кад ономад узвикнух „Providenca!“ на раскрсници мог и на крижању вашег пута, а то је било кад се пред СКЦ-ом случајно сретосмо по промоцији „Једра наде“ (јун 2014) – изгледа да се догодисмо један другоме у оку с разлогом.

Заиста бих волио да повјерујете како је „Једро наде“ један од најбољих романа објављених у 2014. 

Но зашто бих ја желио да Ви у било шта повјерујете, бланко?

Дакако, с разлогом.

На прошлогодишњем Сајму, веома поносан након 6 дугих година изгарања, дао сам Вам лист А4 с текстом предвиђеним да буде објављен на задњој корици „Једра наде“. Тада сте ми, на Архипелаговом штанду рекли, наводим по сјећању: Али (или је то можда било: ах), драги Никола, ја више не читам књиге.

Драги професоре, као човјек који је с разним љубавима и сам појео више врећа соли, па и у суживоту с писањем, могу да разумијем гдје су Вам се libra deboto  огадила.

Све су, наиме, мање слана.

Ако ни због чега, а оно зато што настају у све мање времена.
Али ми се чини да сте сада, када сте члан жирија за додјелу НИН-ове награде, у обавези да прочитате макар оно што је најбоље.

Да ли ја то казујем да је „Једро наде“ међу набољим остварењима у 2014?

Казујем.

Како знам?

Тако што 6 година нисам имао реалнијег живота од живота унутар књижевног система „Једра наде“.

Да ли ме то квалификује за уздизање обрве свих пет чланова добрано коментарисаног жирија уназад охохо година?

Дебото ме квалификује.

Изгубио сам конфиденцу у правни систем, па и у онај који влада унутар српске књижевне политике.

Зато за Вас, као члана жирија за додјелу НИН-ове награде, и имам, ad finitum, најскромнију од свих молби, увјерен да „Пругастоплаве сторије“* никад нисте ни стигли да ишчитате: прочитајте сада „Једро наде“.

Тако Вам Бога.

Не знам шта бисте као писац који декларативно не чита, за цех могли револуционарније да допринесете више.

Довољно је само Једро наде.

Ваш,

Никола Маловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: