Otvoreno pismo članu NIN-ovog žirija

Dragi profesore,

Kad onomad uzviknuh „Providenca!“ na raskrsnici mog i na križanju vašeg puta, a to je bilo kad se pred SKC-om slučajno sretosmo po promociji „Jedra nade“ (jun 2014) – izgleda da se dogodismo jedan drugome u oku s razlogom.

Zaista bih volio da povjerujete kako je „Jedro nade“ jedan od najboljih romana objavljenih u 2014. 

No zašto bih ja želio da Vi u bilo šta povjerujete, blanko?

Dakako, s razlogom.

Na prošlogodišnjem Sajmu, veoma ponosan nakon 6 dugih godina izgaranja, dao sam Vam list A4 s tekstom predviđenim da bude objavljen na zadnjoj korici „Jedra nade“. Tada ste mi, na Arhipelagovom štandu rekli, navodim po sjećanju: Ali (ili je to možda bilo: ah), dragi Nikola, ja više ne čitam knjige.

Dragi profesore, kao čovjek koji je s raznim ljubavima i sam pojeo više vreća soli, pa i u suživotu s pisanjem, mogu da razumijem gdje su Vam se libra deboto  ogadila.

Sve su, naime, manje slana.

Ako ni zbog čega, a ono zato što nastaju u sve manje vremena.
Ali mi se čini da ste sada, kada ste član žirija za dodjelu NIN-ove nagrade, u obavezi da pročitate makar ono što je najbolje.

Da li ja to kazujem da je „Jedro nade“ među naboljim ostvarenjima u 2014?

Kazujem.

Kako znam?

Tako što 6 godina nisam imao realnijeg života od života unutar književnog sistema „Jedra nade“.

Da li me to kvalifikuje za uzdizanje obrve svih pet članova dobrano komentarisanog žirija unazad ohoho godina?

Deboto me kvalifikuje.

Izgubio sam konfidencu u pravni sistem, pa i u onaj koji vlada unutar srpske književne politike.

Zato za Vas, kao člana žirija za dodjelu NIN-ove nagrade, i imam, ad finitum, najskromniju od svih molbi, uvjeren da „Prugastoplave storije“* nikad niste ni stigli da iščitate: pročitajte sada „Jedro nade“.

Tako Vam Boga.

Ne znam šta biste kao pisac koji deklarativno ne čita, za ceh mogli revolucionarnije da doprinesete više.

Dovoljno je samo Jedro nade.

Vaš,

Nikola Malović