Отворено писмо Хаџи Чаршији Салијери

Пише: Небојша Јеврић

Љубав према мајци и отаџбини се не наплаћује.

Повраћа ми се, згађен сам и ужаснут вашим нападом, пуним презира и мржње према Србима из Републике Српске.

Где год да живи српска душа, то је ,Чаршијо, отаџбина моја.

Ви, који наплаћујете мржњу према свом народу, наравно да то не можете схватити.

Четрдесет пет година бавим се писањем.

То што прећуткујете и са презиром гледате на мој књижевни рад, то вам опраштам.

Свим мојим личним непријатељима опраштам све али непријатеље отачества сатирем.

Давно сам стигао у Београд.

Београд обожавам и познајем га боље од већине вас.

Променио сам тридесет станова, као подстанар, у свим деловима града.

И све те године писао.

Нико није био срећнији од мене кад сам добио београдску личну карту.

Ко си ти, матора распуштенице, Хаџи Чаршијо, да свој змијски отров сипаш по мојим живим и мртвим друговима из Републике Српске?

Људима који су гинули да Земун не би био НДХ.

Сваком човеку који је икад прешо Дрину да би помогао браћи у Српској, твоја отровна пљувачина прекодринских Срба је ужас раван слављењу Јасеновца.

Отишао сам тамо, у Српско Сарајево, кад је убијен сват на Баш Чаршији и остао док су по Дејтонском споразуму Срби носећи своје мртве са гробља Влаково, натоврани мртвачким сандуцима, морали да крену на пут без повратка.

Ко си ти, распала бриселска курво, да вређаш мајке, браћу, децу мојих другова који почивају на Малом Зејтинлику крај Сокоца?

Месту где би требало да свака школа одводи на екскурзију своје ђаке. Да науче шта је то отаџбина.

Да ли уопште знаш да постоји храм на Романији који није фрескописан? Усмето фресака налазе се мермерне плоче са именима и презименима оних који су изгинули бранећи Републику Српску.

Да ли су кад то снимиле камере твојих телевизија? Да ли је и једна екскурзија посетила? Што нисте, вајне патриоте, отишли тамо да се исповедите, пред Богом и мртвим херојима, потомцима Старине Новака?

Ко сам ја да ти се овако обраћам?

Неко који је српску књижевност обогатио са тринаест књига. Нисте читали?

Постоје они који јесу!

И који читају.

„Ја сам бандит и мисао је моја бомба на скверу!“ рекао је песник.

Ја сам само један од оних из Неџарића, са Хума, са Јеврејског гробља.

Не требају ми твоје награде.

Уместо њих, на зиду собе, урамљено, чувам писмо Српске, уместо печатом оверио метком, оверено његовом крвљу:

„Поштовани господине Јеврићу,

Добро нам је познат, и међу свим честитим Србима с уважавањем признат, Ваш репортерски а то значи и ратнички и патриотски напор у објективном обавјештавању домаће и светске јавности о догађајима који су Србе и друге народе завили у црно. Из ваших текстова сви честити људи овога света могли су установити колико су ратне страхоте биле ужасне, колико је лаж о српској кривици била огромна, и колико су Срби поново историјски доживели да буду угрожени на својим огњиштима и обесправљени у својим неотуђивим и скупо плаћеним историјским правима. Посебно смо били потресени Вашим извештајима о страдањима Србља у Сарајеву, чији се вапај гласније чује захваљујући Вашој речи и перу. За нас сте Ви први јавни радник који је својом молбом за политички азил лично и делотворно, из некада друге средине, а сада нажалост и државе, признао постојање Српске Републике БиХ, која свим Србима овога тла толико лежи на срцу. Од њеног постојања можемо одустати само по цену да сви нестанемо или да неки други народ дође и насели наша огњишта и згаришта. Зато нам је част што можемо Вашој молби изаћи у сусрет и молимо Вас да се обратите МУП-у Српске Републике БиХ како бисте добили статус грађанина СРБиХ и нова документа.

За Председништво СРБиХ

Др. Никола Кољевић“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: