Овакви какви смо, неукротива дјеца Балкана – такви смо проблематични, и Марко и ми!

Пише: Стефан Синановић

Поређење Марка Ковачевића са Марком Краљевићем – осим што је, наравно, одраз духовне биједе, културне недовршености и површног образовања – испада, пуким нехатом, генијално и симптоматично на макар неколико нивоа:

Тако је, неразумијевајући суштину епа, и њемачки слависта Рајнхард Лауер говорио за Марка Краљевића како је овај симбол српства јер оре друмове а то је антицвилизацијски чин. Марко, међутим, не оре било које друмове него »турске«, а друмови увијек некуд воде и Лауер мора да зна да Марко, својим орањем, од турског надирања заправо штити његову, цивилизовану Европу (усуд нашег народа). Исту Европу чији Волтер, тј. његов Кандид, каже како треба „…обрађивати свој врт” (а то је таман оно што Марко, и онај епски и овај наш, ради: јер он сије ‘шеницу бјелицу а неко га у томе омета). Па ко је ту антицивилизација?

Марко Краљевић, који оре друмове, кад погуби од себе бољега то признаје и жали за напријатељем, кад жели душу да сачува он свједочи против властитог оца и стричева јер му лаж није блиска, кад жели да помогне несрећнима он укида свадбарину, кад га мајка пита је ли се икад уплашио он јој признаје да јесте итд. Другим ријечима, Марко Краљевић је јединствена епска појава, својеврсна синтеза јунака какви су руски Иља Муромец, староиндијски Бхима и грчки Ахилеј – сложеност оваквих јунака разумије се у кључу витешке етике. Они нису негативци, него су по правилу, амбивалентни, али се у њиховим непријатељима, исто по правилу, често крију гује.

Марко Краљевић је епски симбол српског народа – он је у многим пјесмама (в. „Женидба Ђурђа Смедеревца” или „Марко Краљевић и Љутица Богдан”) већи јунак и од самог Милоша. Свођење Марка Краљевића на поједностављену структуру није плод случаја него се карикатуралним приказима епског пустахије са топузином и неуредним брковима са којих капа рујно вино заправо проказивао читав његов народ као својеврсно страшило просвећене и култивисане Европе. Марко Ковачевић је носилац духа српског народа из Црне Горе (више од свих овдашњих политичара) и зверском сликом коју покушавају да конструишу на рачун овог момка (хипертрофираће једно намјештање сата али никад неће приказати људски и искрени загрљај са једним добрим дјечаком; сатанизоваће га због народне пјесме али ће медијски игнорисати хиљаде нових радних мјеста, почетак препорода Никшића итд.) покушавају да оцрне његов прави лик, а онда и лик сваког од нас.

Њихов проблем са Марком је квинтесенција српског питања у Црној Гори. Кад би, којим случајем, овај прихватио да га сведу на своју мјеру, да га упристоје, науче Шилерову „Оду радости” умјесто полит-некоректне традиције што се пјева по прославама (мада су се Марку Краљевићу дивили и Гете и Ниче, а памфлетисти то не знају), замијене му капу и објасне како се, након изборне побједе народу ваља обратити и на енглеском (ето чисто због ментора који надгледају процес) – ту не би било проблема.

Него ми овакви какви смо, неукротива дјеца Балкана, неподрезаних ноката и полудивљи, пола пијемо а пола дајемо шарцу, навикли да будемо то што јесмо, плешемо само уз своју музику и одбијамо да нас култивишу и смире, оремо им друмове и још нам се свиђа – е такви смо проблематични, и Марко и ми.

И замислите: не намјеравамо да престанемо да постојимо. Страшно.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: