Овдје је неко луд

Пише: Горан Даниловић

Говорили смо и писали да овако не може, да политиканти неће спасити Црну Гору, да се компромитацијом струке не води борба против Ковида-19. Ућуткивани смо тезама о њиховој љубави и посвећености према Црној Гори и о нашој издаји отаџбине.

Говорили смо да су хероји „првог таласа“ грађани и њихова посвећеност мјерама које су ипак прихваћене и примјењиване све док закључани народ није видио да правила не важе једнако за свакога и да се злоупотребљавају за потребе ДПС-а.

Ни ријеч више не треба рећи као подсјећање шта су нам све радили и нудили као објашњења. Ни ријеч, јер бисмо потцјјенили памћење од јуче.

Данас, како год, имамо огроман број обољелих, највећи по глави становника у региону.

Данас су криви грађани, исти они којима су ономад одавали почаст?

Данас одзвања и понавља се једна ријеч: импортација, импортација, импортација…

Крива је, дакле, импортација, а не државна власт која је допустила да се прелази државна граница гдје ко стигне и како стигне? Баш је утјешно Американцима што је вирус корона импортован из Кине? У цијелом свијету, је однекуд импортован али ствар је у томе како се ботити против њега.

Тринаестојулску награду ове године заслужио је народ. Искрено, да смо људи и да смо ослушкивали јавност, награда је морала бити додијељена овогодишњој генерацији матураната у Црној Гори – њима који су најљепше прољеће у свом животу посветили својим укућанима, старијима, млађима и цијелој заједници.

Од оне чувене: здравље је важније и од економије дошли смо до ове „и економијом се чува здравље“! Свака част! А шта ако истовремено пропадају и здравље и економија? Ко ће за ту оргиналност добити награду?

Разуман човјек мора да се запита зашто смо два прољећња мјесеца провели у „изолацијама“ и урнисали и онако урнисану привреду, ако данас Ковид-19 буја на сваком кораку са пријетњом да ће, за наше прилике, број смртних случајева бити огроман? Овдје је неко луд или довољно безобразан да до циља хоће да стигне и преко лешева?

Тешка јесен и зима су пред нашим породицама.

Сви видимо да изборе не би одложили ни по цијену да дневно умиру десетине људи. Јасно је да Ђукановић лично не дозвољава такав сценарио.

Прецизно, лажна политика и привид стабилности могу да издрже до 30. августа. Очигледно, само до тада избушену врећу наше државе могуће је крпити, а потом, када се распадне и у њој не остане ништа, грађанима би понудили „крв, зној и сузе“. Видимо ли то сви? Видимо ли ту ужасну замку у коју нас гурају – то да сами будемо криви за срљање у јаму која нам је ископана?

Видимо ли да су прорачунати избори важнији од нас, наших послова, породица и живота?

За након избора, побиједи ли ДПС, испланиран нам је страх, међусобни прогон, стезање каиша, четири године борбе да се вратимо на пређашње, на оно што нам је већ било неподношљиво.

Јесу ли свјесни запослени у јавној управи, моторна снага сигурних ДПС гласова, да им нису сигурна ни посао ни плата? Је ли могуће да неки људи не слуте превару вијека и да им се 30. августа не нуди сигурна будућност него пут у непознато, ћорсокак и борба за опстанак?

Ни једна опозициона листа не може бити толико лоша колико је опскурна преварантска понуда садашње већине. Нико неће моћи да се брани незнањем, нити може рећи да је преварен изборном понудом ДПС-а. Нико! Свима је све јасно.

Остаје нам да жалимо што нисмо дали шансу јединственој изборној листи, што су се појединци уплашили помирене Црне Горе, што кривицу сваљујемо на оног другог који је радикалнији и другачији од нас. Данас и јуче опозиционе странке су једна другој неприхватљиве јер лидери не виде да за тридесет година нико није могао изградити аутентичност, да нам је у опозиционом коду траг и печат општег, наметнутог лудила. Тек једном, једном кад сабрани побиједимо, када раскодирамо вјештачки и лабораторијски направљен вирус мржње и страха, схватићемо колико смо од живота изгубили правдајући се горима од себе и правећи политичке клишее по мустри непромијењене власи у минулих седамдесет пет година.

Овдје је неко луд извјесно, али наивних одавно нема. Нису нам ни прилике наклоњене, нема слободе, нема поштених изборних услова. Ипак, ради се о нашим јединим животима, о избору између карантина у продуженом трајању и правог живљења.

Не би нам био први пут да изаберемо привид, па ни да себи ископамо јаму. Не би нам био први, али може нам бити посљедњи пут.

Здрави има сто жеља, а болесни само једну – да оздрави.

Можда нам ова конкретна болест, ова епидемија, коју званична политика игнорише, помогне да прогледамо очима којима нисмо никад до сада.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: