Ово је много озбиљна ствар

Пише: Бећир Вуковић

Једна од основних идеја у филму „Лет изнад кукавичјег гнијезда“ јесте, да се гледаоци казне због незнања о лудилу, карантину, жељи и жртви за слободу. Данас, гледаоци се кажњавају не само филмовима, него и телевизијом, и свим информацијама. Од кад сване, док мркне. Тако је стварно стање ствари, или да се претварамо како смо луди.

Слично томе, послије диктатуре пролетаријата, црногорски народ требало је додатно казнити и диктатуром од тридесет година, и, онда му брк у брк одбрусити, како су његове мирне шетње за одбрану цркве – лудачки покрет.

Још да се предсједник сјетио да ову реченицу изговори у Доброти, и тако пластичније утврди и прогласи опште народно лудило. Само да поткријепимо речено: нешто што се у једном времену сматрало менталном болешћу, у другом не мора имати исту етикету. Зар, не.

У односу на ту изјаву са највише адресе, и најсвирепије ликвидације мафије по тротоарима, представљају пуке баналности.

Очигледно, само једна проста реченица може да сруши цијелу заједницу.

Каква је то дискурзивна структура личности која хоће да окупи и партију и државу и цркву. И, изнад свега да владајућа партија оснује и промовише цркву. Баш као у поменутом филму: „Биле три гуске у јату: једна је одлетјела на исток, друга је одлетјела на запад, а трећа је прелетјела изнад кукавичијег гнијезда.“

Уопште, кад је задњи пут игдје забиљежно (не враћајући се предубоко у прошлост), да је појединац покушао да се одупре, да стане на пут цијелој историји, да не кажемо општем току цивилизације. Како, ако сами ток цивилизације, успут, прво руши баш такве отпоре.

По неписаном закону, пратња оваквих испада јесте моралисање, као једна од најмрачнијих завјера уопште, како је већ давно речено. Ко моралише, тај и лаже, народ каже. Иако није сасвим луд, али најнеморалнији преврне капут на поставу, и моралише од јутра до сјутра. Зато се на одбрану државе позива свака шуша и маруша, од првог до задњег, од каплара до генерала, од краља до пиона.

Народ је повисоко изнад и државе и цркве. Није профитирао онај који не чује глас народа. А, на кољена је бачен онај који брани државу од народа.

У Андерсоновој бајци дијете је одједном узвикнуло – цар је го. Као да је дијете једино видјело да је цар, заиста – го. И маса види да је цар го, али је то морао неко да каже. Невиност дјетета надјачала је немост масе. Послије узвика дјетета – цар је го – и народ се буди из мртвог сна. Лицемери (а таквих на тргу бијаше највише), стварно, нису видјели да је цар го. Тек након узвика дјетета, уз урлике, луцемери са моткама, спуштају се у свирепу стварност.

У маси, свачија организациона способност своди се на минимум, сасвим се потире, и тешко се ико може изразити.

Али, наша дјевојчица Уна, говори одозго, са рамена оца: „Ово је много озбиљна ствар.“ Коме говори дјевојчица Уна са иконицом у ручици – ово је, много, озбиљна ствар. Говори и оцу, и оцу у мантији, и оцу у полицијској униформи. Дакле, говори, свима…

Да је исте ријечи казала одоздо, са земље, из масе, нико је не би ни видио, ни чуо, нити би исте ријечи значиле то што значе…

Уна, као да говори из опсерваторије вишег свијета. Заиста, Уна попут анђела, јесте у надмоћној позицији у односу на све, и свакога.
——————————————————————————
Ову белешку посвећујем легендарном Мому Капору. Како би, тек, Капор написао причу о Уни наших дана.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: