“Пацијент”

Пише: Мишо Вујовић

Седели смо тог поподнева на Дунаву у кафани “Код Гоце и Рената”, шалили смо се на газдин рачун. Ренато је пре 12 година био је млад човак и већ до тог тренутка спасао је на десетине утопљеника, који су скоком са Панчевачког моста покушавали да нађу излаз.

Ренато је многима одложио путовање кроз Дунав у неку другу димензију. Често смо Боги, ја Луле, Ратко и остала екипа седели на обали Дунава.

Знале су нас и мачке и пси, конобари се утркивали ко ће да нас служи, а највиспренији Пеђа најчешће је био наш гарсон због духовитих досетки на свој и туђ рачун:

“ Дај реци газди да се и он отвори са једном туром” , добацио сам Пеђи након пете флаше вина.
“ Лакше ће га Луле отворити на хируршком столу него овде да се отвори за пиће”, шеретски би намигнуо Пеђа.

Тог дана није се много пило . Дошли смо ђакон Јован, Зоран и ја на ручак. Зоран је био мало блед и уморан, кратког даха, на тренутке одсутан. Само месец дана пре у овој истој кафани имао је мањи мождани удар. На ногама.

Ја сам га одвезао кући, био је непоколебљив у ставу да неће у болницу. Сатима сам кружио по Топчидерској звезди држаћи на вези Лула, који је те ноћи дежурао и Оливеру која је стајала поред Зорановог кревета и ослушкивала дисање.
“То је био ситан куршлус и прошао је”, говорио је ауторитетом искусног доктора. А био је бољи дијагностичар од многих.
Својевремено су га делила само два испита од те мисионарске дипломе.

Уместо доктора медицине, постао је доктор новинарства, маг речи, виртуозни мајстор у опремању текста.

Уређивао је АШ, Јеж, Репортер, Дугу и од свих направио престижна и тиражна издања. Касније је уређивао Пилитикин Свет, Српско наслеђе, Дем, Експрес, Глас Црногораца, Принцип…

Био је већином помоћник или заменик и док су се главни уредници шепурили и у колумнама умовали о актуелним темама Зоран Богавац им је правио алиби за славу у којој нису много учествовали.

Тог поподнева ђакон Јован, његов кум и мој брат, и ја водили смо мали рат за Зораном, префињеним и тихим интелектуалцем, господственим ерудитом, духовитом ходајућим енциклопедијом коју је користио у послу, а само су ретки успевали да је отворе у кафани.

Био је скроман у понашању супериоран у знању, ненаметљив и непретенциозан…

Обожавао је Мињу, млађу кћерку, ликом и даром на њега. Био је поносан што на пријемном на драматургији ФДУ-а није насела на трик питање морално пихтијастог професора мужа познате списатељице. Своје емоције, ретко је и реткима показивао.

Обично би ћутао, понеком саркастичном упадицом потврдио или демантовао ставове саговорника.
“Одлуку да не желиш да будеш пацијент, поштовали смо али један обимнији преглед неће бити на одмет”, нисам одступао.
Одмахнуо је руком.

Отац Јован је образлагао да су Дамјан и Козма, постали свети Врачи лечећи народ. Посегао сам суровијој тактици:
“Шта ако заглавиш и колицима. Тада ћеш постати архи пацијент”, рекао сам помало изнервиран.

На крају погледавши према нама уз благи и доброћудни смешак глимајући главом одговорио је:
“ Следећа мисија вас двојице, је да убедите Ратка Младића и Радована Караџића да се предају”.
Извештај лекара није био охрабрујући.

Професор Јован Стриковић ме звао веома забринут.
“Његово срце је у лошем стању, то са главом није опасно, али срце неће дуго издржати ако се нешто хитно не предузме, “ рекао је др Стриковић.

Зоран се само насмејао, одмахнувши руком.

“ Плаше те, срце ће да куца док је навијено. Кад откуца то је крај и ту доктори не помажу. Послушао сам вас отишао на преглед али нећу да будем пацијент” , готово кроз смех је одговорио.

Непуне две недеље на путу из наше редакције до куће 16.9.2006. године у Пионирском парку, у непосредној близини осматрачнице пренете са Кајмакчалана Зорану је позлило сео је на клупу и отишао. Инфаркт ко земљотрес рекао је лекар – обдуцент бата Раји и мени.
У подне смо седели у редакцији и причали о “Нечуним звонима”, књизи завештања која је због превода на енглески језик каснила са штампом:
“ Биће до сајма”, запитао се гледајући ме у очи.

Обећај ми знам да ме нећеш преварити, говорио је његов поглед.

Нисам га преварио. У три и пет, када је отишао закуцао сам се у избачену бетонску шахту у дворишту болнице Драгиша Мишовић, где се од последица инфаркта лечио Луле, доктор који такође бежи од белих мантила. Он је на дежурству имао куршлус. Три стента за успомену.
Зоран је тог дана око два отишао кући. Пред скупштином је Тадић, вршио смотру прве генерације младих официра Војске Србије, након што је заједница издахнула, изубадана са сваке стране, као врећа са сламом за вежбу са бајонетима.
Поздрави се са Неном и Сањом:
“. Идем да се огребем за неки чин”, намигнуо је и тихо, господствено у стилу аристократе са београдског асфалта отишао на неко светлије место.
А многи су од њега учили.

Један познати писац на свим посветама поклоњених књига овом бриљантном новинару, храбром уреднику и надасве добром човеку наглашавао је :
“ Мом доживотном уреднику Зорану Богавцу”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: