Пад анђела

Пише: Емило Лабудовић

Кад је Бог стварао човјека (или је било обрнуто, како тврде агностици и атеисти) и кад је човјек прихватио и усвојио Бога као врховно добро и највиши морални принцип, као захтјев равнотеже и антитезе јавила се неопходност стварања „друге стране медаље“. Нешто што би свијест о добру држало стално будном, на опрезу и на ивици искушења. Тако је настала идеја о мрачној верзији божанског, идеја о сублимација свега лошег, неморалног и васколиког зла у једном, идеја о Ђаволу, Сатани (Сотоноиле, говорила је моја баба), Шејтану, Белзебубу… и тако даље.

Мада су, не само у религији и светим књигама, Ђаволу приписивана сва искушења заблуде, све негативне рефлексије, од оних васионскиј до оних најприземнијих и свакодевних, негдје по страни општег поимања остајала је генеза његовог настанка. Тако се губи из вида да Ђаво у људској свијести настао у истом трену кад и Бог, да је створен као његов антипод, опомена да све у људском дјеловању није „од Бога“ и по Његовим законима. Између њега и Бога, као између црног и бијелог, између добра и зла, између наде и очаја, између таме и свјетла, гријеха и опроштаја, између Раја и Пакла, успостављена је граница и подијељен васколики свијет, како спољни, тако и унутрашњи. И, мада Библија говори да је Ђаво заправо анђео који је окренуо леђа Богу и био кажњен и одбачен у најдубље амбисе или колоквијално: „пао“, његово право поријекло је – у човјеку.

И данас памтим ријечи једног од својих професора да је „ђаво“, као сублимат свега што је „на тамној страни“, производ људског ега. А проблем са људским егом, тим пакленим „производом“ људског мозга и његове подсвијести, нерешива енигма свих трагања за коријеима људског зла, јесте у томе што се он крије тамо гдје би га човјек најмање тражио и очекивао: унутар њега, у његовој најдубљој суштини. Маскиран у мисли и осјећања, окупира цјелокупну личност а да она тога уопште није свјесна. А људска потреба да га заштити не познаје границе. Лагаће, вараће, красти, убијати… шта год је потребно само да га сачува од свјесне и објективне спознаје.

У религији, говорио је стари професор, его се манифестује као Ђаво, и скоро нико није свјестан да је его створио Ђавола како би све своје кривице и одступања од Бога и закона имао коме да припише. И тај Ђаво, не онај у Паклу већ у нама самима, уз помоћ наших страсти, саможивости и незајажљивом чежњом за моћи, влада нама и над нама, удаљавајући нас од Богом нам дароване природе, вукући нас све дубље у адске поноре из којих нема избављења. Тако је човјек, испустивши Божју руку, мамљен Ђаволовим илузијама, убиједио себе да је надчовјек и да му је све дато.
Та „ђавоља работа са људским егом нигдје није присутна, евидентна и опасна као у политици. Привид моћи који она даје, који се кроз историју људског рода често равњао са божанском, тај ђавољи порив који, мање или више контролисан, чучи у свима нама, зна да од човјека направи креатуру и карикатуру а да он, заљубљен у слику свога ега у огледалу, тога уопште није свјестан. Тек са осјећајем моћи, колика год она била, човјек нашироко отвара врата свом егу и оним његовим најпрљавијим и најнижим страстима. Или, како би то наш народ рекао: ако желиш да упознаш човјека, дај му шаку власти.

Политичка историја Црне Горе, нарочито ова новија, антологијска је збирка таквих примјера. Подужи је списак оних који су, дочепавши се прилике и парчета моћи, мијењали ћурак наопако и постајали своја, често апсолутна, супротност. Зато помало наивно дјелује честа зачуђеност што је тај и тај, до јуче такав и такав, данас овакав и никакав, да се одрекао свих својих заклетви, издао најближе сараднике и пријатеље. Често се то сублимира у ону, погрдну, народну да је „тај и тај“ узео паре или „продао ђаволу душу“, при чему се заборавља да је тај, за све кривиђ, Ђаво посред људске душе.
Најновији егземплар манифествовања опијања отровним пићем моћи, мада је она по свим узусима углавном декларативна, јесте политичка појава звана Јаков Милатовић. Довољно је само овлаш упоредити његово понашање и политички став прије и послије устоличења па, крајње непристрасно, констатовати неупоредиво. Јаков данас сушта је супротност, често на ивици карикатуралности, Јакову од прије једва годину дана. Смјерни и скоро срамежљиви Јаков из оних дана, данас је осорни, надобудни, недодирљиви Јаков који би, маниром и политичким безобразлуком, да опонаша претходника.

Окренуо је леђа онима који су га учинили првом „државном адресом“, подијелио странку и Србима, без чијих би гласова његов највиши домет био тек посланичка функција, показао средњи прст, и постао Јаков богомдани. Али, Јаков који није могао да се одупре привиду моћи која му уопште не стоји у опису посла, само је један из бескрајног низа „палих анђела“, Ђаволова жртва и Ђаволов шегрт. На услузи Ђаволима вишег ранга, од оних у Загребу па све до Шарл Мишела, који, у својој бриселској ђавољој надобудности, „кажњава“ непослушност Црне Горе својим изостанком.
А човјек, у стању „делиријум тременса“, изазваног бескрајним опијањем бућкуришом званим политичка моћ, заборавља да се коначни обрачун пређеног животног и политичког пута, као и „путних трошкова“, ипак подноси – Богу!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: