Пад Берлинског зида: Како је 1989. година преобликовала савремени свијет

Свјетски догађаји данас се често одвијају веома брзо, али тешко је надмашити брзину и снагу промјена из 1989. године.

Све је кулминирало једном од најславнијих сцена у скорашњој историји – падом Берлинског зида.

Зид је пао дијелом због бирократске омашке, али је пао у таласу револуција после којих се комунистички блок предвођен Совјетима нашао на ивици пропасти и помогао настанак новог свјетског поретка.

Како је пао зид?

Деветог новембра 1989. године, пет дана након што се на протестима у Источном Берлину окупило пола милиона људи, срушио се Берлински зид који је раздвајао комунистичку Источну Њемачку од Западне.

Источноњемачки лидери покушали су да умире све веће протесте попуштајући контролу на границама, олакшавајући тако путовања Источним Њемцима. Нису, међутим, намјеравали у потпуности да отворе границе.

Фото: Reuters

Промјене је требало да буду прилично незнатне – али начин на који су примијењене имао је огромне последице.

Биљешке о новим правилима предате су портпаролу Гинтеру Шабовском – који није имао времена да их прочита прије своје редовне конференције за штампу. Кад је први пут наглас прочитао биљешке, новинару су остали забезекнути.

„Приватна путовања ван земље сада могу да се примјењују без икаквих предуслова“, рекао је он. Изненађени новинари тражили су више детаља.

Пребирајући по биљешкама, Шабовски је рекао да колико он зна, ово ступа на снагу тренутно.

Заправо је требало да крене наредног дана, са свим детаљима о подношењима захтјева за визу.

Али вијест је пренијета свуда на телевизији – и Источни Њемци су у огромним бројевима похрлили на границу.

Харалд Јагер, гранични чувар на смјени те вечери, рекао је за Шпигл 2009. године да је збуњено гледао конференцију за штампу – а онда посматрао окупљање масе.

Јагер је френетично звао надређене, али они нису издали наређење нити да отвори капије – нити да отвори ватру како би зауставио масу. Са свега шачицом чувара на располагању пред стотинама љутитих грађана, примјена силе не би била од велике користи.

„Људи су могли да буду повријеђени или чак да страдају и без отварања ватре, у чаркама, или да је избила паника међу хиљадама које су се окупиле на граничном прелазу“, рекао је он за Шпигл.

„Зато сам издао наређење људима: Отворите границу!“

Хиљаде људи је прошло, славећи и плачући, у сценама које су се преносиле широм свијета. Многи су се попели на зид код берлинске Бранденбуршке капије, одваљујући комаде зида чекићима и пијуцима.

Бурна година достигла је врхунац.

Зашто је зид пао?

После Другог свјетског рата, Европа је била подијељена између Совјетског савеза и његових бивших западних савезника, а Совјети су постепено почели да подижу „Гвоздену завјесу“ која је одвајала Исток од Запада.

Поражена Њемачка била је подијељена између сила које су је освојиле – САД, Велика Британија, Француска и СССР – с источном страном коју су заузели Совјети. Источна Њемачка, званично под именом Њемачка демократска република, постала је упориште Совјетског Савеза у Западној Европи.

Али Берлин је био подијељен на четири дијела, са британским, француским и америчким зонама у западном дијелу града и совјетском зоном у источном. Западни Берлин претворио се у острво окружено комунистичком Источном Њемачком.

На крају је 1961. године подигнут зид, зато што су из Источног Берлина одлазили огромни бројеви људи на Запад.

Осамдесетих година Совјетски Савез се суочавао са акутним економским проблемима и великим несташицама хране, а кад је у априлу 1986. године експлодирао нуклеарни реактор у Чернобиљској електрани, био је то симболични тренутак у надолазећем паду комунистичког блока.

Михаил Горбачов, релативно млади совјетски лидер који је преузео власт 1985. године, увео је реформску политику „гласности“ (отвореност) и „перестројке“ (престројавање).

Али догађаји су се одвијали много брже него што је и он могао да предвиди.

Револуционарни талас

Већ је долазило до реформистичких покрета у комунистичком блоку. Године активизма и штрајкова у Пољској кулминирале су тако што је њихова владајућа комунистичка партија гласала за легализацију забрањеног синдиката Солидарност.

У фебруару 1989. године, Солидарност се налазила у преговорима са владом и на дјелимично слободним изборима тог љета успјела да освоји посланичка мјеста у парламенту. Иако су комунисти успјели да задрже одређену квоту посланичких мјеста, Солидарност би освојила већину сваки пут кад јој је било дозвољено да гласа.

И Мађари су у марту покренули масовне демократске демонстрације. У мају је уклоњено 240 километара бодљикаве жице уз границу са Аустријом – прва пукотина у Гвозденој завјеси. Мађарску револуцију из 1956. године Совјети су брутално угушили, али ова је успијевала.

У августу се револуционарни талас истински подигао на ободима. Два милиона људи широм Естоније, Летоније и Литваније – тада дио Совјетског Савеза – одржале су неке од најупечатљивијих демонстрације такозване Распјеване револуције када су формирале људски ланац дуг 600 километара широм балтичких република захтијевајући демократију.

По августовским врелинама, Мађарска је отворила границе са Аустријом ка западу, омогућивши тако бјекство источноњемачким избјеглицама.

Гвоздена завјеса је попуштала.

Чехословачка, чији је захтјев за либералним реформама био брутално угушен 1968. године, омогућила је други начин за бјекство. Источни Њемци могли су да путују у сусједне социјалистичке државе без ограничења и почели су да навиру у тамошњу Западноњемачку амбасаду у стотинама, зато што би на крају возом били евакуисани на Запад.

Источна Њемачка је на крају у октобру затворила границу са Чехословачком како би зауставила навалу.

Али тада се већ револуција проширила читавом Источном Њемачком.

Источноњемачки бунтовници

Све је почело са демонстрантима који су се окупили у центру Лајпцига захтијевајући слободу.

Деветог октобра, свега неколико дана после прославе 40. годишњице Источне Њемачке, на улице је изашло 70.000 људи.

Из Западне Њемачке позивали су на слободне изборе, а нови комунистички лидер Источне Њемачке Егон Кренц почео је да прича о реформи. Нико није знао да их је од пада Зида дијелило свега неколико недјеља.

Крајем октобра парламент у Мађарској, која је била једна од првих земаља у којој су одржане масовне демонстрације, усвојио је закон који омогућује директне предсједничке изборе и вишепартијске парламентарне изборе.

А онда је 31. октобра број оних који захтијевају демократију у Источној Њемачкој нарастао на пола милиона. Кренц је одлетио у Москву на састанке – недавно је за BBC изјавио да је тамо добио увјеравања да уједињење Њемачке није у игри.

Четвртог новембра, мјесец дана након што су отпочели протести у Источној Њемачкој, око пола милиона људи окупило се на Александерплацу у срцу Источног Берлина.

Три дана касније, влада је поднијела оставку. Али није постојала намјера да се допусти демократија и Егон Кренц је остао на челу Комунистичке партије и де факто лидер земље.

Неће, међутим, остати тамо дуго. Пет дана касније, Шабовски је одржао конференцију за штампу која је променила свијет.

                                                                                                          Фото: Reuters

Зашто Совјети нису примијенили силу?

Раније током 1989. године, демонстранти у Пекингу на Тргу Тјананмен који су тражили демократију у Кини били су угушени бруталном војном силом.

СССР је раније већ користила војну силу да заустави побуне. Зашто онда то није урадила и сада?

У самом Совјетском Савезу јесте, побивши 21 демонстранта за независност у совјетској републици Грузији. Али другде у комунистичком блоку није.

Раскинувши са пређашњом совјетском политиком, Михаил Горбачов је одлучио да не користи пријетњу војном силом да би гушио масовне демонстрације и политичку револуцију у сусједним земљама.

„Сада се држимо доктрине Френка Синатре“, изјавио је за америчку телевизију портпарол министарства спољних послова Генадиј Гераисмов. „Он има пјесму `I (Did) It My Way’ Тако свака земља одлучује за себе којим ће путем поћи.“

Ново поглавље у европској историји

Трећег децембра Горбачов и амерички предсједник Џорџ Буш сјели су један крај другог на Малти и издали саопштење у ком се каже да је Хладни рат између ове двије силе окончан.

Талас револуција из 1989. године, међутим, још није био окончан.

Студентске демонстрације у Прагу сукобиле су се са полицијом, покренувши Плишану револуцију која је за свега неколико недјеља свргла комунизам у Чехословачкој.

У Румунији су се демонстрације завршиле насиљем и довеле до пада комунистичког диктатора Николајеа Чаушескуа. Нова влада преузела је власт док је свргнути лидер бјежао из своје палате пред налетом љутите масе.

Он и његова жена Елена ухваћени су и погубљени на Божић. Више од 1.000 људи страдало је у нередима прије и после револуције, што је Румунију разликовало од догађаја на другим мјестима који су углавном прошли без проливене крви.
Пост скриптум за 1989.

А сам Совјетски Савез?

Летонија, Литванија и Естонија су 1990. године новостечене политичке слободе искористиле да изгласају пад властитих комунистичких влада и направе кораке ка независности. Совјетски Савез се распадао, али Горбачов је направио још један злосрећни покушај да га реформише позвавши на окупљање лидере 15 совјетских република.

Тврдокорни комунисти који су се противили његовим реформама предухитрили су га у томе, покушајем пуча док је био на одмору на Криму у августу 1991. године и стрпавши га у кућни притвор.

Пуч је осујећен кроз три дана кад су се про-демократске снаге окупиле око Бориса Јељцина, предсједника руске републике.

Али било је то самртно звоно за СССР и једна по једна републике у његовом саставу почеле су да проглашавају независност. До краја године, Совјетска застава се завијорила последњи пут.

Извор: BBC News на српском

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: