Пад „Brandmauer-а“ и успон АФД-а

Пише: мр Дејан Абазовић

Њемачка, земља која воли себе да замишља као рационално срце Европе – ефикасно, легалистичко и алергично на екстремизам – суочава се с дубоком политичком кризом. Неспособност водећих странака да формирају стабилну владу након посљедњих парламентарних избора, додатно је наглашена недостатком способности претходне владе да се ефикасно носи с посљедицама губитка јефтиних руских енергената и последица рата у Украјини. То је довело до деиндустријализације и урушавања економије и отворило значајне унутрашње пукотине у њемачкој политици. У таквом амбијенту, “Brandmauer”, неформално договорена политичка изолација, која искључује Alternativu für Deutschland (АфД) из било какве коалиције, постаје све мање одржива, а незаустављив раст популарности ове странке и потенцијално рушење тог “зида” поставља кључна питања о природи њемачке демократије и последично будућности Европе.

“Brandmauer”

“Brandmauer” или “Firewall” или “Ватрени зид”, није правни или уставни механизам, већ представља непотписани договор између етаблираних њемачких странака – ЦДУ/ЦСУ, СПД, Зелених и ФДП-а – да никада неће улазити у коалиције нити сарађивати с АфД-ом, на било којем нивоу власти. Овај пакт се у јавном дискурсу често оправдава као нужна мјера заште демократских вриједности од екстремно десне идеологије коју наводно заступа АфД. Канцелар Олаф Шолц (СПД) је у марту 2025. године изјавио: “АфД представља опасност за кохезију нашег друштва. Њихова реторика подстиче подјеле и угрожава темеље наше демократије. Brandmauer је морална обавеза свих демократских снага.”

Међутим, ова стратегија политичког искључивања све више захтијева процес преиспитивања у свијетлу растуће популарности АфД-а. Док политички лидери попут Фредриха Мерза (ЦДУ) понављају непоколебљивост, тврдећи да “нема мјеста за сарадњу са онима који доводе у питање темељне вриједности нашег устава“, критичари упозоравају да такав приступ еродира повјерење грађана у демократски процес. Слично томе, челници СПД-а и Зелених непрестано наглашавају неспојивост својих вриједности са онима АфД-а, описујући их као пријетњу плурализму и толеранцији. Слично томе, челници Зелених, попут Рицарде Ланг, наглашавају неспојивост својих вриједности са онима АфД-а: “Не можемо преговарати са онима који негирају климатску кризу и шире мржњу према мањинама.” Са друге стране, Тино Крупала, један од лидера АфД-а, узвратио је на ове оптужбе: “Brandmauer није заштита демократије, већ алат политичког естаблишмента да угуши глас народа. Грађани Њемачке желе промјене, а ми смо ту да их представљамо.”

Ових дана имамо прилику да гледамо разне покушаје изолације и искључивања. Готово без изузетка, искључивост рађа нежељене посљедице. А онај ко друге изолује, неминовно се и сам нађе у изолацији. Онај ко гради зидове око других, гради их и око себе. А онај ко се дистанцира од других, на крају остане сам. Ко искључује, биће искључен – ко изолује, биће изолован.

“Brandmauer” ствара опасност од продубљивања јаза између политичке елите и грађана. Ако значајан дио бирачког тијела осјећа да њихови политички избори немају стварног утицаја на формирање власти, то може довести до ерозије повјерења у демократске институције и јачања осјећаја отуђености. Алис Вајдел, ко-предсједница АфД-а, оштро је критиковала ову стратегију: “Зид који граде око нас само показује њихов страх. Не могу нас побиједити аргументима, па прибјегавају искључивању. То није демократија, то је диктатура консензуса.” У коначном, демократија би требала бити простор инклузивности и дијалога, а не искључивања и стигматизације легитимних политичких опција, колико год оне биле контроверзне за неке дијелове друштва. Одржавање “Brandmauer-а” дугорочно би могло поткопати темеље њемачке демократије умјесто да је штити.

Илузија демократског консензуса

А сада се илузија распада. Крајем марта 2025. године, АфД је био на врху националне анкете, са 25%, испред блока ЦДУ/ЦСУ, који сада има 24%, што је најнижи број у последњих неколико година. Друге анкете постављају АфД за длаку од пол позиције, али је тренд неоспоран. База странке се у источној Њемачкој учвршћује уз огромну подршку: 35% подршке, што је изнад 18% ЦДУ-а. Очигледно да покушај изолације не сузбија популарност АфД-а. Очекивано он је подстиче, радикализује запостављене регионе а протест и отпор претвара у платформу. Бјöрн Хöцке, проминентни члан АфД-а, коментарисао је овај тренд: “Људи у источној Њемачкој су схватили да их Берлин не слуша. Ми нисмо екстремисти, ми смо глас оних који су заборављени.”

“Brandmauer” не штити демократију. Супроставља се промјенама и штити неолиберални поредак од суочавања с посљедицама. То је маска за пропале елите које су измјестиле њемачку индустрију и беспоговорно спроводиле идеологију глобализма. Изолација пуца, више се не може зауставити, не зато што су гласачи “скренули у десно”, већ зато што су предуго сањали успавани бајкама о злим непријатељима. Као што је рекао Абрахам Линколн: “Можете варати неке људе све време и све људе неко време, али не можете варати све људе све време“. Када 83% Њемаца вјерује да земља иде у погрешном смјеру, што је потврдила анкета из фебруара, онда је извјесно да је дошло вријеме за истину. На то је реаговао и министар економије Роберт Хабек (Зелени), који је покушао умирити јавност: “Разумијемо фрустрације грађана, али рјешење није у популизму АфД-а, већ у заједничком раду на обнови наше економије и повјерења.”

Након саботаже свог гасовода, Нијемци су платили своје саботере, купујући прескупе ЛНГ из Вашингтона док су гледали како БАСФ и други гиганти бјеже у Кину и САД. Велика њемачка извозна машина, некада завист свијета, се еутаназира. Ово је горка иронија за глобалистичко свештенство: АфД није неки вирус финансиран из иностранства. То је дијете колапса илузија. АфД само говори оно што други неће: да њемци заслужују суверенитет, сигурне границе, функционалну инфраструктуру и владу која служи њиховим интересима. Да ли је то довољан услов да их владајућа класа означи као “екстремисте”?

Пад зида

Да будемо потпуно јасни, не ради се о АфД-у нити о било којој другој странци, како год да се зове. Свака изолација је против слободе, против аутономије, против неслагања, против различитости. Ниједан зид не траје вјечно, било да је изграђен од цигала, идеологије или манипулације – пашће. А када падне, питање неће бити како је АфД порастао, биће зашто је то толико дуго трајало. Одговор се неће наћи у иностранству. Наћи ће се у Берлину – са друге стране зида.

Извор: Технополитика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: