Пајков знак

Пише: Милија Пајковић

Проклетије су назив који никако не одговара прекрасном и живописном планинском масиву који обухвата д‌јелове простора данашње Црне Горе, Србије и Албаније. Због нечег је стари, исконски, назив овог вијенца потиснут (приче да становништво тог подручја те планинске гребене и врхове назива проклетим због сурове климе и личне несигурности је нетачна и произвољна, а само је посљедица насилног мијењања многих назива планина, језера и осталих топонима, оронима и хидронима, уписивање у мапе како је коме одговарало, уз измишљање прича, које су, чак, и увијене у облик легенди, а које су толико научно неутемељене да је право чудо да то прихватају и они који себе сматрају научницима и истраживачима).

А прави назив данашњих Проклетија је – Тројанске планине. Назив који много тога говори сам по себи, а то неком није сигурно одговарало, између осталог понајвише заговорницима погрешне и накарадне тврдње да смо на ове просторе стигли тек у седмом вијеку, тамо однекуда са Карпата. Ту тврдњу о сеоби која нас је много коштала нико до сада није научно доказао и поткријепио, а јасно је у којој је кухињи скувана и утиснута као некакав жиг у свијест нашег народа.

Гусињски крајолик је несумњиво био насељен још у праисторији, а од стране представништва гусињске општине у већини њихових званичних докумената, наведена су само три археолошка налаза која свједоче о тим временима. То су, прије свих Волушничка плоча са цртежима људских мушких и женских фигура, на планинини Волушница, на око 1700 мнв, саставном дијелу масива Тројанских планина, затим Плоча са цртежом фигуре човјека у долини Гребаје и трећи је на источној страни Везирове браде изнад Гусињских извора, тачније – на стијени до улаза у пећину урезани су стријелац са луком и стријелом, а около су крстови, за које се претпоставља да су остали ловци. Према оцјени стручњака цртеж је настао у осмом вијеку прије нове ере, дакле, почетком гвозденог доба.

Поред ових, наводе се и налази грчког гробља у Досуђу и у Годиљи, затим римског водовода у самом Гусињу, па Рудница у Ропојану гд‌је је вађена руда, онда Јеринин град у засеоку Заграђе и на брду Јерина, као и црквиште на Попадији.

Међутим, таквих и сличних налаза је много више, а неке од њих сам пронашао и приказао, а, наравно, постоји још тога.

На најпознатијем налазу, на Волушничкој плочи, пронашао сам знак који до сада није био видан и јавно приказан, а у склопу је постојећих цртежа.

Иначе, несхватљиво је да се у документима, као и у неким туристичким водичима и приказима, управо о том налазу, уопште не спомињу Бранко Котлајић, наш познати истраживач, планинар и алпиниста из Београда и Беранац Радоња Шекуларац, такође планинар, који је одабрао Гусиње за мјесто живота и рада, обојица заљубљеници у Тројанске планине и гусињске пред‌јеле, а који су први у штампаном облику споменули те цртеже у заједничкој књизи ,,Грбаје“.

Пајков знак, који сам назвао по мојем презимену, пронашао сам недалеко од Попадије, а та камена плоча пружа се у правцу исток-запад. Окрњена је на неколико мјеста због времена, али је видан примитивни цртеж човјека – ту су глава, раширене руке управо на напрслим мјестима и ноге!
Недалеко је још један обрађени камен, такође, непознат, који сам назвао Тројанска плоча.

На Попадији сам пронашао и мегалитске камене громаде којим је наткривена једна хумка, а ту је и брежуљак који умногоме подсјећа на тумул, који још нико није споменуо, а право истраживање ће показати да ли се ради о д‌јелу природе или људских руку.

Изнад Попадије, на западној страни уздиже се Тројан, са Тројанским шупљим вратима, а испод њега на албанској страни село Љепуша, чији назив најбоље свједочи ко га је над‌јенуо, а то је исти случај и са Врмошом, Велипољем, Селцем, Тамаром…

Археолошки драгуљи гусињског краја, а доста их је, треба да се заштите онако како је то и неопходно, по свим правилима, а потребни су и они који познају прошлост, па треба да се позову и укључе у ту битку; иако планинарске стазе воде поред неких од тих налазишта планинари, излетници и туристи пролазе поред њих сасвим необавијештени, јер не постоје било какве ознаке и табле које би их упозоравале да застану поред њих, да их помније погледају и да прочитају оно што треба да пише о њима То је један од начина да се представи дио наше старе и богате историје, којим би се многи други, и те како, знали подичити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: