„Паклена поморанџа“

Пише: Дарко Прелевић

ПРИЧА ПРВА (истинита, дешава се почетком осамдесетих година у Београду):

Док је „мерцедес” са дипломатским таблицама стајао на семафору, на углу Улице генерала Жданова и Булевара револуције, возилу су притрчала два младића са пиштољима у рукама. Покушали су оружјем да разбију стакла, а затим су пуцали у човјека на задњем седишту и у возача. Тако је прије тридесет и двије године, 9. марта 1983. године око 11 часова, смртно рањен турски амбасадор Галип Балкар који је подлегао повредама неколико дана касније. Његов возач Која Неџети је рањен. Нападачи, који су били Јермени, дали су се у бјекство, али су грађани, за данашње генерације тешко схватљивом храброшћу и пожртвовањем, покушали да их ухвате. Том приликом, од хитаца терориста, погинуо је студент Жељко Миливојевић, пензионисани пуковник Слободан Брајевић је тешко рањен, док је пролазница Зорица Золотић лакше повријеђена. Један полицајац, који се затекао у својој приватној „лади” покушао је да колима обори атентатора који је бјежао тадашњим Булеваром револуције, док је његов колега Жељко Мићевић, такође ван дужности, пуцао и тешко ранио једног од бјегунаца на ободу Ташмајданског парка.

ПРИЧА ДРУГА (истинита, дешава се у садашњем времену, такође у сусједству, на простору некадашње СФРЈ):

Браћа стара 11 и 12 година су прије пар мјесеци на улици зауставили старца од равно 80 година, тјерајући га да испразни џепове. Узели су му то мало новца који му се затекао у новчанику, али им то није било довољно. Један од њих је несрећног старца одвукао иза најближег чошка и почео да га бије. Од посљедица повреда, старац је преминуо.

Овој бахатој браћи су специјалност биле труднице које су пресријетали и кидали им златне огрлице. Ухваћени су недавно када су покушали да опљачкају старији брачни пар. Претходно су имали више од 300 пријава због разбојништва и крађа.

Животи ових малољетника из којих је избрисан сваки траг доброте су обесмишљени прије него што су ушли чак и у тинејџерско доба. Њихова свирепост и бездушност премашују чак и фикцију.

***
И једна и друга прича респективно су у извјесној мјери слике свог времена. Прва прича пројектована на данашњи дан није више могућа.

Треба ли да калкулишемо после колико резова на по тридесетак година би мрачна и кошмарна књижевна и филмска литература Ентонија Барџиса односно Стенлија Кјубрика из Паклене поморанџе, почела да личи на стварност.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: