Палмин сурлаш

Моје је обданиште било на самој обали мора, тик уз палату „Јадранска стража“ коју је пројектовао Момчило Тапавица, први Србин учесник модерних Олимпијских игара у Атини, 1898. Једном у игри, ту сам под канарском датулом – вегетабилним симболом свега Медитерана, руком са тла покупио неколико грануластих сјеменки и ставио их у џеп, да би те сјеменке моја мајка, изврћући џепове прије прања, бацила кроз прозор, и не слутећи како је сјеме палме Phoenix canariensis од изузетне клијавости.

Кад сам кренуо у школу, коју је пак сваки рибар током бонаце могао да види огледану на умиреној морској површи, оно је сјеме под прозором већ било никло, и добило рецкаве листове сасвим налик гранама у парку гдје смо заиграни проводили велике одморе.

И као што са 7 година нисам знао да колективно пишање у море током часова физичког може загадити флуид који Приморци никад не зову водом, тако нисам знао ни да гријеси одраслих дебото могу загадити вријеме око нас. Загађење је сада толико да се каткада двије пошасти сусретну у истим дневним новинама.

Од моје 7. до 47. године напутовао сам се по заливском микрокосмосу, био у свим градовима, на свим острвима и полуострвима, ватру палио и на њој шкољке мушље отварао по ртовима, љубав водио по светионицима, авионом узлетао и слетао, упознао људе и црне и жуте а посебно бијеле, забављао се уз музику и вино, оженио се из љубави, гледао у чуду како бремените младе постају мајке и са мужевима им крсте дјецу, једнако као и то како је трагично чути гдје зрикавци из макије, по сред ужареног јула и августа, озвучавају спровод који се разилази тек кад утихну звона и кад се покојник укопа под сјеном кипариса или канарске палме.

Бокељско приморје украшено је хиљадама палми. Непотребно је подвлачити шта оне значе обалном декору. Опјевана, осликана, фотографисана… најстарија стабла живе – без све шале – у седмој држави по реду.

Но су, уроњене у труло вријеме седме државе по реду сада дебото све палме у опасности. Као куга се шири пошаст коју проузрокује палмин сурлаш, Rhynchophorus ferrugineus, инсект коме се може стати у крај инсектицидом, дендрохирургијом, феромонским клопкама, ултразвуком, сонарном детекцијом – на што седма држава у животу најстаријих обалних палми одмахује руком, јер сем љети – када дахијски убире порез – не станује уз обалу, венго увијек и само у брдима. Црна је Гора неспособна да прискочи Приморју, што се видјело током Бокељског пожара (15. јул – 15. авг!), и сада – када се наплативој обали сасвим мијења био-сценографија.

Тврдокрилац из породице сурлаша, одличан летач, плодан колико то само инсект може бити, избушио је и ларвама населио крошње стотина и стотина палми. Да је палма обољела види се по њеном изгледу налик отвореном кишобрану. Тада је по одрасло стабло обично касно.

Да пред породичном кућом нисам остао без палме која је преживјела три државе и нешто се мало разгранавала у четвртој, биће да бих вербални кажипрст уперио на штогод друго, од европског осјећаја за сепаратизам у земљама које су опљачкале три кварта земљине кугле, колере у Јемену, суше, глади, поплава, Америке, Русије, Кине, закључно са срањем у Руанди.

На крају, лако се понадати да ће вишевјековни насади палме Канарске датуле бити обновљени, јер се та врста не зове Phoenix for nothing, ако ни због чега а оно због изузетне клијавости, но је питање да ли се Уједињене нације могу обновити иза политичких сурлаша, гадних креатура, које ич не маре ни за палмореде, ни за плантаже, ни за државе. За разлику од Rhynchophorus ferrugineusa који одлети даље када уништи једно приморје, намножени коорпорацијски паразити остају да круже око планете Земље. Јер друге немају.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: