Паметни читалац у земљи банана

Пише: о. Борис Б. Брајовић

Најдражи Оче, шта постаје дјечак
Одавно не већ дјечак? Молим те-
Шта се дешава са пастиром
Када су овце канибали?
Океан Вуонг

Вељко Влаховић се, каже једна НВО „активискиња“ сакривена иза маске, a која иначе не вјерује у загробне грантове, преврће у гробу на глас да је у УО Универзитета постављен свештеник са титулом доктора наука. Не знам како је то сазнала, можда са твитер портала америчке амбасаде.

Сумњам, прије ће бити да се Вељко радује кад види како су његови пионири у његовој Црној Гори тако успјешни трговци бананама и како су наставили тако добро оно што су он и његови саборци започели. Али оставимо мртве њиховом свијету а вјерујем да су они тамо већ све схватили што ми овдје не можемо или нећемо да разумијемо. Како било да било, једина права утјеха је да ћемо сви на крају све видјети онако како је уистину ма шта овдје мислили и о чему снивали. Али и овдје на овом свијету има пуно оних који су све разумјели и схватили.

Свијет је пун паметних читалаца. Он је и створен за паметног читаоца. И њима се истински и од срца радујем кад видим а посебно сретнем паметније и боље људе од мене. Једног од таквих срео сам, не лично, већ преко његовог коментара на мој последњи текст. Потписао се као Секула. А Секулине цртице и метафоре из кинематографског проседеа показале су се са овим новим политичким развршјима апокалиптички тачне. Ријеч је о томе да што год урадите у филмским а посебном животним приликама, ма како то било херојски, морално, добро или вам се таквим то чинило не можете натјерати другога да то прихвати ако није спреман за отвореност према ближњем.

Укратко човјека можете на све натјерати осим да заволи. Они наши мученици из Пребиловаца и Глине сазнали су ту истину на најтрагичнији начин од својих комшија којима су вјеровали. Мој пријатељ Дејан са којим дијелим много тога испричао ми је на то причу из његовог села Шушуња. Наиме у селу је један пас луталица кога су звали Шари стално упадао у комшијске кокошињце и давио немоћне кокошке. И сваки пут је комшиница заљубљеница у животиње, бранила Шарија, не дајући да га ико повриједи због тога. Причала би са њим, говорећи му: Шари то није лијепо, мораш да будеш бољи, не смијеш да то радиш! Шари би је знатижељно гледао, и ко зна шта је мислио. Али би наставио оно што је научио, да дави кокошке.

И ко зна колико би то трајало да неко са стране није прекинуо ту конверзацију Шарија и комшинице и одузео му право гласа и склонио га у склониште. Поента је овдје да су и кокошке важне. И да неко не помисли погрешно, кокошке су у овој причи ја и мени слични, ако таквих има. Сви они које су њихови радитељи учили да је свијет исти као у њиховим домовима, и да људи не треба да лажу, варају и да је свако исти као његова мајка, отац, брат. Оштећени смо и неспремни на свијет у коме су сви позвани стварањем да буду добри и морални али нијесу јер су попут Шарија усвојили један други начин живота у коме је једина мјера њихова природа и њени пориви.

Нажалост нијесу. Некад непоправљиво нијесу. Зато је јеванђелска прича о изгубљеној овци тако потресна јер је ријетка. Свијет је пун Шарија који чекају да неког неспремног за свијет удаве и растргну. И на крају, да се не лажемо сав овај политички хорор који живимо ових дана је смишљен да не би остао онај свијет слободе у који смо закорачили 20. августа. 2020. године.

Секула је у праву, требамо свијет гледати не само отвореног срца већ и отвореног ума и бити спремни.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: