Панаотовић: Српски језик је доминантан у Црној Гори, а стварност је јача од било ког устава!

Социолог и директор Културног центра Новог Сада Бојан Панаотовић говорио је на Уна тв у оквиру емисије Подне.

Као и свака фобија, србофобија има коријен у ирационалном страху

Кључна ствар коју треба истаћи, зарад наше, а и црногорске јавности, јесте да би све било лакше да није србофобије. Господин Данијел Живковић, господин Мило Ђукановић и цио тај свјетоназор у Црној Гори негују србофобију.

Најбољи примјер србофобије је терор над Драгицом Гашић

Као најизраженији примјер србофобије познат јавности, Панаотовић истиче примјер Драгице Гашић, једине повратнице у Ђаковицу након погрома Срба са Косова и Метохије. Жена у зрелим годинама, која се у Ђаковицу вратила сама, и није опасана бомбама нити представља било какву пријетњу по животе тамошњих људи, изазвала је хистерију, отпор, страх и хаос. У нашим медијима могли сте прочитати како Драгици Гашић не дају да купи хлеб у пекари. У том граду од четрдесет хиљада становника, 39.999 Албанаца, једна повратница се вратила и изазвала хаос. Свака фобија има коријен у ирационалном, гдје се људи плаше ствари које им заправо не могу нанијети никакву штету, па тако овдје имамо на дјелу србофобију – страх од српског фактора, српског писма, ћирилице, објашњава Панаотовић.

Покушај спријечавања пописа има свој узрок у србофобији

У свјетлости приче о случају Драгице Гашић, моћи ћемо јасније да сагледамо слику проблематике пописа у Црној Гори, гдје је постојала велика борба да се попис уопште не одржи. Када је одлучено да ће се попис ипак одржати, настаје нова борба да се из њега искључе питања о идентитету. Разлог томе лежи у немоћи црногорске власти да се суочи са чињеницом да у њиховој земљи живи 33% грађана српске националности, а да 45% људи говори српским језиком. Како Панаотовић објашњава, ријеч је о патолошком страху од тих чињеница. Јасно је да се након објављивања оваквих података живот у Црној Гори није промијенио и наставио је да тече даље истим током, и да никакву катастрофу не представља то што 45% грађана говори српским језиком.

Беспредметно би било питати Камалу Харис и Доналда Трампа да ли говоре америчким или енглеским језиком, као и побједнике избора у Аустрији питати говоре ли њемачки или аустријски. То што толико грађана Црне Горе говори српским језиком, потпуно је природна и нормална ствар. Ко у то не вјерује, нека упита Његоша на ком језику је писао Горски вијенац и Лучу микрокозму и тада ће му све бити јасно.

На српском језику су писали Његош, Пекић, Киш…

Како смо већ чули од лидера ДПС и њима сродних странака да српски језик никако не треба да постане службени у Црној Гори, јасно је да постоје они којима то смета, и који не желе да прихвате реалност, иако је ријеч о чињеници којом свако треба да се поноси, јер на српском језику су писана дјела као што је Селимовићева „Тврђава“, Андрићева „На Дрини ћуприја“, као што је и Борислав Пекић, рођен у Подгорици, писао српским језиком, уз Данила Киша, Бранимира Шћепановића…

Оно што охрабрује јесте да се појављују људи као што је главни уредник „Побједе“, господин Зечевић који, иако нисмо истомишљеници, даје једну разумну изјаву у којој истиче да то што највише људи говори српским језиком представља факат и да се тим питањем треба бавити.

Стварност је јача од сваког Устава

То што представници одређених црногорских странака не желе да сагледају реалну слику и не допада им се стварност да 45% грађана говори српским језиком, и што не желе то да инкорпорирају у Устав, то неће промијенити ту исту стварност. Људи говоре српским језиком, и ако Устав то неће препознати, тим горе по Устав. Стварност је јача од било ког устава. Устав би требао да прати оно што се у стварности одиграва.

Важан фактор јесте одговор на питање да ли политичке елите после 30. августа желе да преузму одговорност и да борбу против организованог криминала и корупције спроведу до краја, или ће се наставити полуборба и мрцварење друштва и државе.

Прије неколико дана имали смо усмерену пажњу свих медија како човјек превози душек од своје куће до Скупштине, а заборављамо ко је убио власника „Дана“ који је писао о шверцу дроге, Абу даби фонд, као и проневјере од десет милиона евра. Управо зато се прича о проневјери господина Чарапића од три евра, јер је пропуштена шанса, јер политичке елите морају да сарађују, и мора доћи до елементарне правде у црногорском друштву.

Уколико политичке елите од 30. августа буду наставиле са сукобима, постоји реална опција повратка ДПС-а на власт

Уколико се те елите буду гложиле и свађале, и не будемо имали власт у Беранама, Будви, Подгорици, онда ће број бирача који излазе на изборе да опада, а ДПС ће тако да повећава своје шансе да дође на власт. Одговорност је на Милатовићу, Мандићу, Спајићу, Кнежевићу да се договоре и нађу тачке око којих би се сложили.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: