Панк молитва

Пише: Дарко Прелевић

Давне 1988. сам био на петнаестодневној студентској екскурзији по Русији, Украјини (тада СССР-у) и Мађарској. Обишли смо Љвов, а коначили по више ноћи у Петрограду, Москви, Кијеву, Будимпешти, крстарили Невом, посјетили Ермитаж, Зимски дворац, цркву Василија Блаженог, Црвени Трг, Арбат, Печарску Лавру, стадион чувеног Динама из Кијева, Трг независности, познатији као Мајдан, касније поприште демонстрација, тачније почетка Наранџасте револуције, Ваци улицу и много тога још.

Умјесто да перестројком обзнањена друштвена обнова донесе осмијех на лица и наду у боља времена, тешка меланхолија се осјећала на сваком квадратном метру ових руских и украјинских градова. Осјећало се у ваздуху да је то био последни стадијум распадања једног друштвеног система, о чијим последицама свједочимо свих ових година.

Не знам зашто, али ми је ипак и даље прва асоцијација на колективну меланхолију, ремек дјело Вима Вендерса, Buena Vista Social Club, са незаборавним кадровима са улица Хаване. Ваљда је камера мајстора упечатљивија од стварности.

Ако си пожелио да купиш било што, па и неки од чувених руских фотоапарата или сатова, морао си да преговараш са уличним продавцима који су се налазили испред дотичних радњи. Готово све продавнице су биле сабласно празне, па је права мистерија зашто су уопште биле отворене. Маркети са било којом врстом хране нису постојали, па смо цијело вријеме били хронично гладни јер су порције у хотелима биле пионирске, а храна у ресторанима поприлично егзотична (нпр. сирова риба, нека руска, поприлично лоша варијанта сашимија, пошећерена купус салата …).

На подигнуту руку, гдје год се налазио, аутоматски су се заустављала прва кола која наиђу. Углавном су ти „дивљи таксисти“ ламентирали над тешким условима за живот, малим платама и налазили за сходно, ничим изазвани, да се оправдају у тих петнаестак минута вожње, да морају да се сналазе за додатне приходе.

Рускиње, е оне су биле лијепе чак и тако меланхоличне…

Поред фасцинације неописивим љепотама Москве и Петрограда, посебно памтим сусрет са „љуберима“ на Арбату. Арбат је, да подсјетим, улица у једној од најстаријих дјелова Москве, иначеи пјешачка зона, у којој су макар тада обитавали разни умјетници, прије свега сликари и музичари. „Љубери“ су били припадници неформалног, али од власти готово званично подржаваног омладинског покрета. Представљали су страх и трепет за све оне који нису, по њиховој оцјени, поштовали „совјетске вриједности“, већ су пуштали косу, носили фармерке и слушали рок музику.

Пет стотина долара, колико смо као студенти, у просјеку носили са собом, још промијењених на „црно“ по неупоредиво већем курсу од званичног, је било право мало богатство и са ове временске дистанце изгледа невјероватно да их је било готово немогуће потрошити за петнаест дана.

За ових тридесетак година, откад сам први и за сада једини пут посјетио Русију, протекло је много воде Москвом и Невом и више ништа није исто.

Савршена клима, нижи трошкови живота , могућност инвестирања у некретнине или неке друге послове и разне друге околности су довеле код нас поприличан број озбиљно богатих људи из Русије. Нисам успио да установим колико времена је њима потребно да потроше пет стотина долара.

Свако вријеме носи своја „лудила“,  и она колико ендемска, толико и универзална. Прије тридесетак година су још увијек на добром дијелу планете постојали „чувари јавног морала“, данас смо сви заједно погубљени у конзумирању „демократије, неограничених људских права и слобода“.

Као што су дјеца недорасла у одређеном добу за неке „слободе“, тако се и у свијету одраслих није баш лако кретати у тако неограниченом простору. Злоупотреба „неограничених слобода“ је очигледно више питање васпитања, свијести и савјести, него узраста или било чега другог.

Увјерљив примјер за то је документарац „Панк молитва“, као екстремна интерпретација незадовољства, после које се неумитно питаш, како и гдје се погуби граница преко које није просто пристојно да идеш.

Филм приказује причу три младе жене, припаднице феминистичког панк бенда Pussy Riot, које су извеле политички протестни перформанс у Храму Христа Спаситеља у Москви. Овај чин довео је до њиховог хапшења, оптужби за богохуљење и судског процеса који је одјекнуо широм свијета. Лајт мотив сваког њиховог перформанса је био отпор полиици Владимира Путина.

Ове три дјевојке су успјеле у намјери да им се основна жеља испуни – поприлично су се истакле и добиле велик публицитет у западним медијима. Толики, да је неки фински професор, озлојеђен неправдом у сусједној Русији, просуо киблу мокраће на олтар једног православног храма у, чини ми се, Хелсинкији.

Надежда Толокоњикова, Марија Аљохина и Јектарина Самучевич осуђене су 17. августа 2012. на по двије године затвора за хулиганство. У међувремену су, у децембру 2013, пуштене на слободу.

Најљепша чланица Pussy Riot, Надежда Толокоњикова, је прије тога извела још један „перфоманс“, вјероватно још упечатљивији. У осмом мјесецу трудноће је имала групни секс у природњачком музеју. Ово је очигледно био још један њен начин, да се пошаље снажна политичка поруку свијету о ситуацији у Русији.

Оно што је изазивало скоро саблазан код мене, приликом гледања филма Панк молитва, је демонска мирноћа управо Надежде Толокоњкове, којом је испратила сопствено суђење.

Волио бих да сам у сазнању, да је макар дио оних који су подржали „Pussy Riot“ и били одушевљени њиховим активизмом, показали својој дјеци перформанс из природњачког музеја, како би их научили, васпитали и ободрили у њиховим будућим борбама против свих врста неправди. У супротном, били би тешки лицемјери.
Не вјерујем да смо довољно маштовити да наслутимо какви нас тек „перформанси“ очекују.

„Љубери“ и „Pussy Riot“ су само цртице и кратки записи у хроници која помаже да се упореди дух ондашњег времена са овим, чији смо, савременици. Препустимо науци да објективно сагледава друштвене промјене, а ми имамо сталан изазов да од живота добијамо оно најбоље или макар да роматизујемо прошла времена.

Прочитајте још:

„Ерскурзије“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: