Папа и Господар

Пише: Мишо Вујовић

„Због вјековних братских веза, заједничке крви у свим ратовима проливене, због вјековног сна најбољих Црногораца и Србијанаца, због извјесно боље заједничке будућности, Црна Гора се отворено опредијелила за живот у заједничкој држави са Србијом“
Мило Ђукановић (Побједа,26.5.1992.год.)

Тешко је набројити све контрадикторности, непринципијелности, апсурде, афере, дресове, превере, обједињене у континуитету етичког и политичког дисконтинуитета горе цитираног државника.

Почетак његове успешне каријере обележили су обрачуни унутар партије где је уз победу понео и надимак Бритва. Касније је стигао до Газиместана, Дубровника, хтео да брије бркове председику Булатовићу који је у Хагу гласао против Милошевића. Није крио посебно уважавање према патријарху Павлу, православном наслеђу, целивао ћивот Светог Петра Цетињског….

Био је све, остало је само да свој православни атеизам, како се једном декларисао Момир Булатовић, претвори у екуменски, да би ако загусти ускочио у индулгентни атеизам…

Бритва је постао Господар малог феуда велике моћи. Његова политичка судбина зависиће од амбиција и снаге младих вукова, али још више од процена спољних господара. Уколико дође до сукоба чопора око плена дил са Ватиканом неће остати само стисак руке шефа римске курије у чијој традицији је да подржава савезнике. Сетимо се само Ватиканских “пацовских канала”, мреже којом су из Европе у Латинску Америку пребацивани усташе и нацисти у мантијама.

Господар је стигао свечано укрућен али се под 45 стрепени савио да се поклони папи. Није познато да ли га је целивао физички, али му је ставио до знања да је његова држава ко млада удовица. Поклонивши му капу са иницијалима Хорхе Марио Бергољо( (ХМБ) на ћирилици.

Ако узмемо да је први у то време једини уместо 4 с на црногорској капи примио краљ Никола- Н1, Ђукановић није оскрнавио само капу као симбол отпора не само турчењу већ и свим видовима преваре, већ је послао јасан сигнал да је и његова мала држава спремна да се потчини римској курији.

У време када Ватикан разваљују разне финансијске афере, злочини за замењеним бебама из веза ватиканских кардинала са часним сестрама, проневере, педофилија, Ђукановић додворичко изјављује: “Света столица је мјесто са посебним духовним и моралним ауторитетом у свету”.

Папу је ословио светим оцем гледајући у њега истим жаром као у секретара комитета када му је свечано уручена чланска карта Савеза комуниста. Касније је са очима пуним суза и љубави нетремице посматрао Господара Дедиња:

„Милошевић је нешто најбоље што се могло десити Југославији у овом тренутку, када повампирене фашистичке снаге у Хрватској покушавају да униште све оно што је створено од 1945. године до сада. Поносан сам што у овим историјским тренуцима могу да будем раме уз раме у одбрани тековина револуције“, изјављује почетком 1992. године.

Бај пас је начинио са патријархом Павлом и целивањем моштију Светог Петра Цетињског, заклињући се да за њега постоји само једна црква, једна вера и један патријарх. Потом је пао у заштитнички загрљај Холбрука, љубећи Клинтонове тако страсно да Тачи није могао да сакрије нападе љубоморе.

Никада се није осећао узвишеним а његов народ срозаним. Стигао је у пратњи супруге аристократски одевене с’ покривеном али не и убрађеном главом.
Међутим, Господар се убрадио велом срамоте и огрнуо плаштом понижења.

Папа га је посматрао знатижељно знајући као стари језиута да је лакомог плахог и бестидног најлакше намирити. Црна Гора је мали залогај али велики искорак у слободној мисији Ватикана према истоку. Влада Црне Горе са организацијом „Свети Еуђидио“, планира оснивање „Омладинског екуменског центра“ у Прчњу.

„Свети Еуђидио“ као стратешка организација за спровођење планова Ватикана, полако својом мисијом под плаштом екуменизма и заједништва пенетрира у одређени простор реализујући тако већ давно зацртане прозелитичке циљеве Ватикана.
Господар је начинио још један корак у понижењу народа, а папа је померио границу према истоку.

Није у питању величина плена већ тежина мерена вековима одбране достојанства и образа. Господар је добио још један кишобран а папа још једног извршиоца.

Учинак почившег дон Бранка Збутега егоцентричног которског жупника на свог пријатеља Господара Црне Горе у опуштању његових спазматичних религијских ставова у прагматичне у сваком погледу је немерљив.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: