Папа је задужио Црну Гору и СПЦ

Пише: Јован Лакићевић

С доста разлога би се могло рећи да је управо преминули Папа Франциско задужио Црну Гору, а на неки начин и српство у цјелини! Најприје, што у вријеме своје понтификације, односно владавине, готово ништа није урадио на штету Православља. За разлику од многих својих претходника, нарочито од Пија 12. и Папе Војтиле. Овај други се, да подсјетимо, уз помоћ Беча и Берлина, по плану и налогу Збигњева Бжежинској, својски потрудио да друга Југославија буде у крви разбијена у што краћем року.

Већ сама чињеница да је Франциско зауставио канонизацију преуђеног ратног злочинца, надбискупа Алојзија Степинца, који је благосиљао своју усташку сабраћу када је у негдашњој Хрватској бановини – Босни и Хрватској, у јасеновачким логорима и на другим стратиштима, монструозно побијено 1 130 000 Срба ( С. Живановић) била би довољна да му Срби дугују захвалност.

Ако се томе дода и нешто што је опште познато, да Ватикан и Папа нијесу признали ампутирано Косово – ето разлога за поштовање и памћење.

Оно што се ових дана уопште не спомиње јесте Папин однос према јединству Српске православне Цркве. Када се у вријеме библијских литија у Црној Гори, које су, уз остало , свједочиле о масовном обожењу народа у најбезбожнијем кутку на Планети, старешина Ватикана се ни једног часа није двоумио око тога кога ће и шта подржати! Милогорци су се надали да ће добити подршку за формирање Милове партијске, или Мирашеве полицијске цркве. Папа је дао подршку Митрополији и Амфилохију у намјери да се сачувају светиње и јединство СПЦ!

То је било утолико чудније што је у бесудној земљи, Црној Шуми, претходних година вођена нескривена и жестока кампања да се, зарад с поља пројектоване промјене идентитета, уз помоћ Загреба крене у брзометно унијаћење, па католичење Црне Горе. Уз то је, пропратно, а синхронизовано ишла промјена језика, писма и других националних симбола, са химном као круном ове серије националних злочина, са стиховима црногорскох крвника Секуле Дрљевића!

Мало ко је од вајних аналитичара запазио да су Ватикан, само у једног години, посјетила три црногорска челника, сва три безбожника, или безвјерника, Мило Ђ., Душко М. и Рањо К. Шта су тамо тражили, мало коме је било јасно. Запамтио сам да су сва тројица замолила Папу да посјети Црну Гору, али од тога није било ништа. Франциско је одмах схватио са каквим сојем људи има посла.

Можда је прилика да кажем да је један од чувене браће Збутега из Котора, Антун, петнаестак година прије сепарације Црне Шуме, боравио „на обуци“ у Ватикану, а да је потом био амбасадор у овој чудној државној творевини. У вријеме његовог службовања у Риму, особа под именом Игор Лукшић, тадашњи предсједник Владе ЦГ, магловите националности, потписалаје неку врсту конкордата са Ватиканом.

Да подсјетим млађе читаоце (ако таквих уопште има!) да јсу, у сличној ситуацији, када је предсједник Владе ондашње Југославије, М. Стојадиновић, потписао конкордат с Ватиканом 1936. године, избиле у Београду крваве протестне литије, под вођством Патрјарха Варнаве, кад је полиција пуцала у народ, од тог споразума није било ништа. Патријарх Варнава је отрован следеће године.

Логична је претпоставка да су трагом друга Лукшића тројица црногорских челника покушала да убиједе Пап у њихове „часне намјере“ везане за унијаћење и католичење Црне Шуме, али их је Франциско, жаргонски речено, откачио, без много дипломатске увиђавности.

О томе сам говорио у вријеме литија у мом родном Колашину, када је најава отимања светиња била претходница – унијаћењу. Тада сам посавјетовао завичајну младеж, да уз уобичајену лозинку „Не дамо светиње“ додају, на почетку и „Не дамо вјеру!“

Нема, бар за мене, никакве сумње да је на Папин однос према Српству и Православљу, пресудан значај имало његово лично пријатељство са Митрополитом Амфилохијем! Знао сам за њихове сусрете у Аргентини, гдје је Франциско био Кардинал, али , нажалост, никад га нијесам питао за њихова друговања у Риму, на постдипломским студијама. А било је прилике… Знам да је Папа доста тога о Степинцу могао да чује од Митрополита, који је био члан мјешовите Комисије за утврђивање чињеница о Степинцу, али и значају отетог Космета за српски корпус у цјелини.

Кад је ријеч о Папином односу према Православљу, остаће у сјећању генерација његов историјски сусрет са Московским Патријархом и све Русије Кирилом, на Куби од прије неколико година, који упућује на закључак да је улога личности у историји, па и у историји хришћанства, одувијек била веома велика.

Остаће, међутим, као нека врста сјенке – изостанак Папине реакције на „дарове“ Хазара Зеленског, покупљене из отетог од његове руске пастве , заробљеног и опустошенок Кијевског манастира, највећег руског светилишта. Тешко ми је да повјерујем да су у Рим, прије двије године, уз разне руске православне реликвије немјерљиве вриједности, стигли и ковчези са моштима више руских светаца!?

Ту може да буде утјешна једино чињеница да Папа, због тешке болести, тада није знао ни за себе, а камо ли шта се око њега дешава… Ваља се надати да ће судбина ових руских светиња, укључујући и њихов повратак у Руски Кијев, бити ријешена у духу правог међусобног хришћанског разумијевања.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: