Парада у Приједору

Пише: Јован Лакићевић

Симболична парада српских кадета недавно у Приједору, изазвала је у Сарајаву праву џеву Алијиних следбеника. Било па минуло!
Тај догађај је код мене изазвао сјећање на прву и последњу параду Војске Републике Српске, у Приједору, у мају 1. 997. године.
У град на Уни смо стигли из Београда дан раније, историчар Растислав Рајо Петровић, глумац Данило Лазовић и ја као новинар и српски гуслар. И возач у тој прилици.
У колима смо носили изложбу под називом „Злочини над Србима у 20. вијеку“, коју је спремио Рајо као врсни историчар, а која је у ратним данима гостовала у Бијељини и на Палама. Изложбу је увече отворила предсједница Српске, др Биљана Плавшић.
Сјутрадан је била парада, заиста величанствена. У парадном строју били су прекаљени борци, који су у четири ратне године створили Српску! Командант параде био је најмлађи генерал Војске Републике Српске (са 32 године), ратни командант Зворничке бригаде, Винко Пандуревић, с којим сам се спријатељио још у ратним годинама, док је боравио у Бијељини. Тада је он био домаћин Рајове изложбе о страдању Срба, а ја сам је отворио као српски гуслар.
Генерал ми је, приликом нашег другог сусрета причао, на моје запрепашћење, о томе како, ето, посред рата, спрема докторску тезу из социологије (!), с којом ће касније и докторирати! То је тај „злогласни“ командант Зворничке бригаде, који је пропустио неколико хиљада Насерових сабораца, да под оружјем наставе свој кукавички бијег од Сребренице према Тузли, а који су ми тијех јулских дана, више пута претрчавали цесту од Милића према Власеници.
Тај витешки, светосавски чин младог генерала са Сокоца, није му био од помоћи у Хагу: мало је било оних (ако их је уопште и било) муслиманских старјешина, који су свједочили о великодушности српског генерала, која га је могла коштати чина, односно војничке деградације! Одлежао је у Хагу, као и његове колеге и саборци, 12-13 година, због фиктивног (Мароновог) „заједничког злочиначког подухвата“!
Кад смо се, након сјајне и узбудљиве војничке параде нашли на ручку, прво што сам видио било је да Биљана сједи, за „главним столом“ између америчког и енглеског пуковника, као међу ђеверима. На десетак метара даље били су командант параде и друге високе војне српске старјеши не. Кад сам упитао Винка – шта ово значи, рекао ми је, пријатељски : „Нека, Јоване, добро је мени и овдје!“ Било ми је баш чудно…
У „програму“ смо учествовали једино Данило Лазовић и ваш аутор, као српски гуслар. Данило је говорио, колико се сјећам , монодраму „Карађорђе“.
Ја сам пјевао стихове о српској борби која је тек минула и о ратницима који су били испред мене, или тик уз мене. Почео сам са стиховима: „Памтиће се како борба поче,/ Од Требиња, Гацка и од Фоче,/Од Љубиња и од Невесиња, Кад кренуше српске јединице,/ Не остаде ниђе потурице…/Па нека их штити Америка,/Неће од њих остат пиличника…“
Док сам пјевао ове задње стихове, видио сам америчког пуковника како гура Биљану да му их преведе Мислим да му је рекла којешта, јер ни мени не би било лако да Србима објасним шта је „пиличник“ ( гњездо са пиладима, ове, или оне врсте).
Кад сам отпјевао стихове мога пријатеља, такође хашког заточника, Сава Тодовића :„Па каква је војска Србинова,/Све јунаци Обилића кова,/На свијет им нема прече ништа/ Од српскога рода и огњишта…“ услиједио је аплауз који је баш потрајао, тако да сам замолио српске борце да прекину…
Поклонио сам, том приликом, госпођи Плавшић моју „АНТОЛОГИЈУ НОВИЈЕ ЕПИКЕ“ са посветом која ју је, изгледа, одушевила, па је устала и још једном ме загрлила. Тада сам јој рекао: „Поздравите ми Раша“,( Радована К. )
Када сам следећег викенда ишао на Пале, да се сретнем са професором Алексом Бухом, који је преузео функцију предсједника СДС од Радована, и још неколико министара, међу којима је био и министар просвете, ( мој колега, професор књижевности на Универзитету у Сарајеву, касније амбасадор Српске у Атини) који је дао име Српској, али без предзнака Република, др Љубом Зуковићем).
Кад сам га питао зашто није био на Паради у Приједору, рекао ми је – „има више разлога“. Кад сам му рекао да сам у сусрету са Биљаном поздрави Раша, он се искрено насмијао:
„Па, Рашо је, прије недјељу дана, бацио писаћу машину према Биљани, коју је баш он предложио за наследника (по договору са Холбруком, који му је обећао амнестију од Хага).
Враћајући се са Пала, узео сам „Политику“, ваљда у Хан Пијеску и прочитао интервју са др Војиславом Шешељом. На једном мјесту Војо се пита – да ли су сви Фулбрајтови стипендисти морали постати агенти ЦИА, помињући при том др Биљану Плавшић.
Овај текст понајвише пишем управо због тога. И ја сам се, као и Воја, с разлогом питао – да ли су сви Фулбрајтови стипендисти агенти ЦИА. Велика већина несумњиво – јесте. По ономе што је учинила у Хагу, када је такође мог пријатеља Мома Крајишника, предсједника Скупштине Српске у рату, смјестила у хашки казамат, по договору са Тужилаштвом, а потом „свједочењем“ како је њен колега у Предсједништву РС, Радован „опљачкао“ неку српску банку у Бањалуци за 70 милиона марака (!), схватио сам да је Биљана, све су прилике, у вријеме рата у БИХ била агент спавач, у врху Српске.
Тешко ми је да то саопштим, јер сам се са Биљаном сретао у више акција кад је требало помоћи српским рањецимна у Београду, најприје код Филарета у Земуну, а потом на Сајму са Патријархом Павлом и у више сличних прилика.
Знао сам да је она тетка мом драгом колеги из „Политике“, М. Лазанском, са којим сам био коментатор у ТВ „Политика“ и на Радио Београду, који је као српски амбасадор у Москви, прерано завршио живот као, уосталом, још неки српски националисти ( М.Капор, Д. Калајић, Милић од Мачве, Кијук…!
Госпођа Биљана имала је, још једног сестрића, са боравком у САД. У вези с тим је могућа и главна уцјена госпође М. Олбрајт, др Плавшић, да у својству свједока Тужилаштва сахрани своје пријатеље из врха Српске! Али, никако не може бити искључена варијанта са већ споменутом Фулбрајтовом стипендијом.
Мој пријатељ др Радован Караџић, који је, по Биљанином срамном свједочењу, као што сам већ споменуо, „похарао“ неку српску банку у Бањалуци, није имао новца ни за адвокате у Хагу. Ја сам његовом брату, а мом пријатељу гуслару Луки дао, ваљда, стотинак примјерака књижице народских пјесама о Радовану, под насловом „Радоване, дични српски сине, чекамо те с обје стране Дрине!“, коју сам издао са мојим колегом Милом Кордићем, као мој прилог за адвокате…
То је био мој симболичан гест најскромније пажње према човјеку, који ми је годину дана прије потоњег рата, након „Митинга помирења“ у Невесињу,“ између кокарде и петокраке, 1990. године поклонио Дучићеву књигу „Вјерујем у Бога и у Српство“, из које сам научио више о српско-хрватским односима него из седам књига академика Кризмана, које започиње књигом „Павелић и усташе“.
Дакле, драга Биљана, жао ми је што смо се икад срели! Ви сте, као Фулбрајтов стипендиста одрадили што се од Вас и очекивало.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: