Парадокси црногорске свакодневице

Љубомир Ненадовић је о Црногорцима записао: „Говори, брате, о чему год хоћеш, само не о вјери и политици, па се нећеш замјерити ником!“

Недавно се на једном интернет порталу у Црној Гори појавио чланак, који су пренели поједини медији у Србији, у коме се тврди да је „српство као политичка идеологија“ ушло су Црну Гору тек преко Симе Милутиновића – Сарајлије, учитеља Петра II Петровића Његоша и учесника Првог српског устанка. Према аутору текста „Његошу је српство у свијест усадио његов учитељ“, па је од тада „косовска митоманија главни стуб тог политичког пројекта“. Аутор као један од доказа користи књигу Вука Стефановића Караџића, „Етнографски списи“, насталу када је као путописац походио Црну Гору крајем 1834. године. Потпуно ван контекста, као доказ наведених тврдњи користе се речи Вука Караџића који говори да је историјски утицај црногорског владара и оснивача Цетиња, краја 15. века, Ивана Црнојевића, и даље јак: „Иван Црнојевић се и данас тако спомиње као да је јуче био“.

Велики јубилеји, прославе значајних датума, као што је двестогодишњица од рођења Петра II Петровића – Његоша, прилика су за формирање нових погледа и ревизију дотадашњих. Проблеми настају када се у причу укључе политички ангажовани „културни и научни“ радници, зарад политички подржане идеје, колико год она била без историјске и културне потпоре.

Аутор горепоменутог чланка могао је да у свом раду искористи и прву реченицу Вукове књиге која гласи:

Становници Црне Горе су Словени српскога поријекла и православне вјере.

Међутим, то би вероватно срушило концепцију његовог доказа да је Косовски мит у Црну Гору донео Сима Милутиновић – Сарајлија и да је Његош научен од учитеља написао „Горски вијенац“ чији је Косовски мит есенцијални део.

Црногорско друштво је дубоко подељено и социјално раслојено.У Црној Гори данас постоје две православне цркве; две сукобљене академије наука и новостворени, црногорски језик и српски, којим по попису говори већина грађана. Један од процеса који су последњих година актулени је снажна ревизија историје. Његош је данас у Црној Гори, како рече Душан Ковачевић:

Не обичан Србин, већ српски песник коме ваља исправити све сувишно српско написано онда кад Црна Гора није била то што је данас, а Његош то није предвидео па је писао не обазирући се на будућност. 

Режим у Црној Гори се води идејом „добили смо Црну Гору, сад створимо Црногорце“. Методи нису битни. Нису ретки случајеви да се родитељи изјашњавају као Срби, а деца као Црногорци, као и да један брат говори српски, а други црногорски. У подељеном друштву ствара се све већи јаз, који погодује владајућој елити, чији је једини циљ да што дуже остане на власти.

Историја се најгрубље ревидира и фрагментарно користи зарад тренутних политичких интереса. Из уџбеника се избацују српски песници и писци који су обележили историју Црне Горе. Изопштен је Љубомир Ненадовић, коме су, под Петровићима, даване похвале за најбоље познавање црногорског човека. Сликар Петар Лубарда, рођен у Љуботињу крај Цетиња, скрајнут је јер се изјашавао као Србин. Свргавање краља Николе, на Подгоричкој скупштини 1918. године, и недовољно истражени аспекти „Божићне побуне“ која је уследила, постали су још један доказ насилне, српске хегемоније, и српског угњетавања Црне Горе.

Проблем за ревизоре није представљало ни добро документовано српство краља Николе и његових следбеника. Званична документа из времена Краљевине Црне Горе показују домете данашње ревизије. У „Земљопису Црне Горе“, који је изашао у четири издања (између 1893. и 1911.) пише:

У Црној Гори живе све сами и чисти Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000. Већина су православне вјере, а има нешто римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српског поријекла и српске народности. [...] Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби.

Српским језиком, и поред свих притисака, у Црној Гори према последњем попису говори 42,88% становника. Проценат који се изјашњавају као Срби је нешто мањи од 29%. Подаци говоре да се и одређен број грађана који се изјашњавају као Црногорци, Бошњаци, Хрвати… најлакше споразумева на српском језику.

Један од кохезивних фактора сваке државе је језик и због тога режиму у Црној Гори званична статистика не одговара. Ради тога се ствара нова граматика и „Рјечник црногорског народног и књижевног језика“. Поред већ постојећег нормираног језика који је Црна Гора наследила из све три Југославије, ствара се један нови, великој већини неразуман. Тако је чаршав – ленцун, усједелица – дуготрпна дугочекалица, болница – шпитаљ, оловка – лапис итд.

Нови идентитет, који режим употребом различитих видова притисака жели да пројектује, нема подршке у традицији и науци. Он се ствара на климавој подлози, без озбиљне научне и друштвене расправе, у тону својеврсног духа самопорицања.

Поред очигледне погрешности овакве политике, она представља и дугорочну опасност јер смо били сведоци последица погрешне идентитетске политике у претходним Југославијама. Потпиривање национализама, подстакнуто ситнијим побудама, ствара дугорочну напетост и потенцијално жариште. Све је то одраз недовољног дијалога и спремности да се расправља о свим важним друштвеним темама, што идентитет свакако јесте.

Као народ чинимо нераскидив ланац судбина који спаја наше претке, нас и будућа поколења. Није на одмет да се запитамо да ли су војници у рововима око Скадра, из зетског одреда, 1912. године, док су прослављали „лијепи српски обичај бадње вече“, како пише у „Гласу Црногорца“, могли да знају да ће неки од њихових потомака толико труда уложити у ревизију своје прошлости? Љубомир Ненадовић је, у 19. веку, о Црногорцима записао:

<strong>Говори, брате, о чему год хоћеш, само не о вјери и политици, па се нећеш замјерити ником!</strong>

Ситуација се до данас није много променила. Кад неко о томе збори настане звек и калијеж. (погледати нови Рјечник)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: