Парезија

пише: Борис Б. Брајовић

Живјети не значи просто постојати, расти, хранити се и учити, већ дјеловати и разумјети. Имати име и презиме, припадати некој заједници, друштву, значи и имати одговорност, развити своју социјалну боголику компоненту, а то је ништа друго до заштитити свој идентитет и имати тежњу за интеграцијом.

У том контексту живјети, значи отргнути се забораву и наметнутом памћењу или, још прецизније, одупријети се сваком покушају поништења и релативизовања памћења.

Најбољи начин за дезинтеграцијом личности и народа је у уништењу разумијевања сопственог памћења и историје. Онда на сцену ступа човјек без особина и држава без друштва, а на њихово мјесто се појављује фотошопирано сјећање или историја као демократска диктаторка која из себе искључује сваку неконвенционалну варијацију прошлости и догађаја.

Нигдје није, као у историји Црне Горе, присутан тако снажан фикционални елеменат у конституисању идентитета, гдје имагинарно и конструкт замјењују самосвјест, а на мјесто стварности и оног утемељујућег чина појављују се рефигурисане чињенице које остављају симболичке трагове и трауме.

Црне Горе заправо има више у одсуству, у обрисима, у коригованим хагиографијама моћних властодржаца, у романтичарским наративима који своју екстензивност држе у представама о хиљадугодишњем царству и херојским подвизима него у стварним чињеницама и догађајима.

Она је заправо држава историје а не историјско друштво, јер није Црна Гора стварала историју већ је процес био обрнут, историја је стварала Црну Гору.

„Ми“ и „Они“

У колективној имагинацији та покореност историји је транспонована у фабулизацију која је иста у поетском и историјском представљању, а заправо је ријеч о вестернизацији периферних и небитних садржаја чији су и најсвјетлији домети и тачке далеко од било какве европске цивилизацијске релевантности и вриједности.

Али оно о чему су и сужњи и пјесници најчешће и највише пјевали, тога је било најмање: слободе.

Она је увијек имала призвук ослобођености, апофатичке искључивости другог и других,  идентификације проистекле из конфротације. Политичка историја Црне Горе заправо је слика о неједнакости у којој је сваки облик слободне комуникације и мишљења био осуђен на прогонство из породице, братства, племена и народа.

Умјесто културе памћења као сјећања које ствара заједницу, а тиме и заједнички хоризонт искуства, очекивања и надања имали смо шизматичну поларизацију на ми и они.

Црна Гора је била она атопијска политичка имагинација, мјеста којег нема или у којем нијесу Турци, Млеци, комите, Срби, Црногорци, четници, комунисти па опет Срби зависно од промјене референтног идеолошког оквира.

Морис Халбвакс ће рећи да тамо гдје се прошлости не сјећају почиње историја. Неуралгична тачка такве симболичке конективне структуре историје је што она заборавља једну преважну чињеницу да тамо гдје нема сусрета и отворености за другог нема ни нас али ни истине. А истине има у оним огромним депоима заборава, у колатералима ратних стратегија, у побијеним непријатељима и противницима, у идеолошким изгнаницима, у јамама безданицама, у црним рупама нашег сјећања.

Тај damnatio memoriae осим што представља најгори вид културног и духовног опскурантизма јер одузима стигматизованима али и цијелој заједници право на прошлост, пошто су они избрисани из сјећања, одузима и ону важну карактеристику „учитељице живота“ а то је право на мишљење. А историја може мислити само ако је жива ако конструише духовно повијесни хоризонт времена мислећи га и предајући будућности и тиме стварајући комуникативност сјећања.  

Суштина није у томе да ли дијалошку црту можемо пронаћи у било којем историјском периоду него у херменеутичком диктуму да је увијек значајнији дијалог са онима који тек долазе него са онима који претходе. Зато, оно што је најважније данас, јесте то да као људи, личности никад не изгубимо из вида и потребу суочења са собом, са својом прошлошћу и са одговорношћу у садашњости.

А то је могуће уколико имамо у виду онај парезијски елеменат своје слободе.

Парезија је неформални институт атинске демократије у којем је дужан био сваки слободни грађанин да учествује. Све што је уништавало основу једне, на слободи засноване заједнице, парезијастес, онај који све –говори, је био дужан да изнесе по цијену свога живота, јер тиме спашава оно што је важније од самог живота, а то је могућност да живот уопште постоји а то је заједница.

Само у таквој заједници на сјећању слободе конституисаној има смисла и живјети.

У тој апокалиптици слободе и слободне заједнице могућа је и нада да ћемо диогенски, његошевски рећи „не сметајте зраку сунца!“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: