Парсонс: Новинари ми све више изгледају као некадашњи поткивачи коња, занат који изумире

У суорганизацији ЈУ Народна библиотека Будве и издавачке куће Нова књига у Народној библиотеци Будве у згради Академије знања уприличено је вече британског писца Тонија Парсонса.

Британски новинар и књижевник Тони Парсон се ове године једино одазвао на позив издавачке куће Нова књига и тиме је црногорска читалачка публика привилегована. Нова књига је ексклузивни заступник ауторских права Тонија Парсонса и објавила је његова дјела: Човјек и дјечак, Детективска торба, Кољач, Клуб џелата, Последња жртва.
„У име ЈУ Народна библиотека Будве присутне је поздравио предсједник Савјета те установе, Предраг Зеновић. Он је истакао да је Тони Парсонс свјетск писац, не само по том формалном критеријуму који каже да су сва његова дјела бестселери, да су преведена на више од 50 језика, а сам писац пише на језику који је лингва франка нашег времена, а можда и литературе, него и у чињеници да његова поетика покушава да ухвати то страдање и преживљавање „евримена“ у нашем савременом тренутку“, налази се у саопштењу ЈУ Народне библиотеке Будва.

„Сам долазак господина Парсонса у нашу библиотеку је знак промјене парадигме у нашем локалном контексту и у контексту другачије визије начина и политике вођења који Савјет заједно са директорицом Милом Баљевић покушава успоставити“, рекли су из Народне библиотеке Будва и додали:

„До сада имамо три велика повратка: повратак књига у библиотеку увећањем фонда након дугогодишње стагнације, повратак читалаца библиотеци и повратак писца, јер библиотека је дом сваког писца- истакао је предсједник Савјета ЈУ Народна библиотека Будве Предраг Зеновић.“

Разговор са британским писцем је водила организаторка књижевног програма у Народној библиотеци Станка Станојевић, који преносимо у интегралу:

1.Читалачка публика при помену Тонија Парсонса има прву асоцијацију на Ваш роман „Човјек и дјечак“ којег су засигурно прочитали многи. У жанру породичног романа у најширем смислу били сте дуго. Да ли Вам је сметало некад то што је критика и читалачка јавност имала такав приступ да у дјелу ишчитава биографске елементе?
„Не, напротив; драго ми је. Сматрам да су најбоље приче оне које су истините или макар дјелују као истините. Већина мојих дјела, као и књижевност уопште, садржи помијешане елементе фикције и искуства, односно стварности. Мијешање имагинације и искуства увијек треба да дјелује као да је истинито.“
2.У фокусу тих првих романа су људски односи и емоције о којима приповиједа један аутор. Да ли бисмо у том сегменту могли говорити о тзв.“мушком писму“ као пандан увреженој синтагми „женско писмо“?

„У мојим романима има и мушкараца и жена, наравно, али ја говорим из визуре мушкарца иако сам окружен женама, имам супругу и ћерку тако да су ми блиска и њихова гледишта, али сам биолошки предодређен да ствари приповиједам онако како их виде мушкарци.“

3.Колико рачунате са рецепцијом дјела код читалачке публике: да ли „испитујете“ јавно мњење (анализирате коментаре), „ослушкујете“ захтјеве читалачке публике или је то просто увијек- инспирација?

„Као писац не могу избјећи свијест о ономе што пишем, значи да се потпуно препустим некој несвјесној или надсвјесној инспирацији. Рецепција је веома важна. Ако писац напише књигу попут моје Човјек и дјечак коју су милиони прочитали , у сваком сљедећем списатељском чину, мени је то неминовно на уму, значи од те врсте свијести о ономе што радим не могу побјећи.“
4. Колико Вас обавезује одређење да сте књижевно-славни и епитети: најутицајнији, најтиражнији…?
„Када почињем писање сваке нове књиге, знам да се успјех мора заслужити. Чињеница да сам претходно написао књиге које су биле популарне и читане не значи аутоматски да ће и наредне бити. То је нешто према чему човјек осјећа обавезу и сваки пут изнова се бори и осваја успјех.“
5.Какав однос/емоцију имате према тек објављеној књизи?
„Фино се осјећам када је нека моја књига објављена. Што се тиче објављивања превода, знам да се моје књиге преводе у Црној Гори, Србији и уопште у региону и да се добро преводе. С тим у вези, велики значај имају преводиоци не само као посредници између два језика, већ је њихова улога коауторска на одређени начин. Улога преводиоца је веома важна за рецепцију преведене књиге у некој средини.“
6. Након породичног романа правите заокрет ка криминалистичком жанру. Који су мотиви?
„Желио сам да створим литерарног јунака-детектива који ће бити подједнако пријемчив читаоцима различитих генерација, нешто слично Шерлоку Холмсу или Џејмсу Бонду. Велико је достигнуће за једног писца када успије да створи књижевни лик који остане популаран кроз више генерација. Напросто је у мом животу и у мојој списатељској каријери дошло до тренутка када сам започео нову фазу и ушао у тај велики изазов да креирам таквог књижевног јунака, па је првобитни план био да пишем три романа. Пошто су они постигли поприличан успјех и њихов јунак се одомаћио код читалаца, онда сам потписао уговор за још три романа што ће рећи: шест романа за шест година или један роман годишње.
7.Да ли након криминалистичких романа, жанр у којему сте сада, можемо очекивати нешто ново- нпр. Фантастику: научну, епску…или чак дјечији роман?
„Покушаћу да направим мјешавину између породичног романа и трилера тако што ћу у контекст трилера смјестити породичне односе између мужева и жена, родитеља и дјеце и направити „магични напитак“ од тих састојака“.
8. Да ли су Вас посао новинара и обављени интервјуи каткад инспирисали у књижевном смислу?

„У мом случају новинар и писац помажу један другоме и допуњују се. И даље се активно бавим новинарством подједнако као и писањем књижевних дјела. С једне стране, писац се затвара на по годину дана у собу и изолује од остака свијета, а новинар је стално у друштвеној арени што значи да новинар у мени не дозвољава да се затворим у некакву кулу од слоноваче и да изгубим додир са стварним свијетом и животом. Такође, новинарство ме је научило одговорности, реду, поштовању рокова, а то не знам да ли бих успио да сам само писац. С друге стране, писац помаже новинару јер као новинар бих, природно због брзине и рокова који су наметнути тој професији, плутао и загребао мало-мало по површини ствари, а као писац научио сам да ствари посматрам дубље. Тако да у мом случају новинарство и књижевност су добар спој, срећан спој.“

1. Јесу ли и зашто панк-музичари били Ваш избор за разговор? Шта Вама значи панк?
   „ Када сам ушао у новинарство и почео да пратим ту врсту музике и те групе, имао сам 16 година и радио сам у фабрици. Написао сам свој први роман који ми је помогао да уђем у новинарство јер новинама за које сам писао требали су млади и „глупи“ новинари, а ја сам био једно и друго. Али, то је био некакав посао, ја сам пратио ту сцену: панк музика је била музика и моје генерације, слушала се свугдје по кубовима и пабовима, тако да је било природно да разумијем и пратим ту врсту музике. Панк је био музика одбацивања, музика презра према постојећим друштвеним вриједностима, то је била музика која је постављала питања. Ја сада имам 16-огодишњу ћерку и савјетујем јој да размишља самостално, да не слуша маму, тату, наставнике, ликове са телевизије, предсједника владе, него да мисли својом главом. За мене је панк то био и остао, значи музика побуне, музика која проблематизује ствари и поставља питања и сматрам да је то једини начин да човјек самостално изгради критичко размишљање и то је оно што је важно.“

10.Као новинар, што бисте евентуално замјерили савременом новинарству? Да ли и код Вас има новинара који мјесто конкретних питања излазу сопствене елаборације на одређену тему?
„Моје мишљење је да право новинарство умире. Све су мањи тиражи новина и часописа, у поплави информација и то бесплатних информација до којих се може доћи он-лине, право новинарство све више нестаје. Они који се рекламирају и од којих су новине добрим дијелом живјеле, све више се рекламирају искључиво он-лине и то је још један разлог за низбрдну путању новинарства као професије уопште.

Новинари ми све више изгледају као некадашњи поткивачи коња, занат који изумире, који је технолошки превазиђен.

11.Љубав, живот, међуљудски односи, као што смо раније поменули, неке су од тема Ваших романа. Чини се да је овај вијек вријеме отуђења, без емпатије, са веома мало емоција. Мислите ли да ће и овог пута књижевност/ умјетност спасити ове теме и човјечанство/човјечност-људскост?
„Немам тако велике амбиције да вјерујем да моје књиге могу било шта да поправе или да некога спасу. Највише што један умјетник може да постигне то је да успостави везу са срцем другог људског бића. Ако доживите да вам неко сломи срце, да сте жалосни и тужни, ако прочитате текст на ту тему стар 50 или 100 година и успоставите са њим везу, то није мала ствар, то није нешто тривијално нити нешто што се може пренебрегнути.“
12.Да ли пратите књижевну продукцију на Балкану, конкретно у Црној Гори? Како перципирате нашу културу, књижевност и умјетност уопште?
„Изузев дјела „На Дрини ћуприја“ не бих знао ништа да кажем. Један од мојих најјачих утисака током овог боравка у Црној Гори је то што сам код младих људи, а сусрео сам се са студентима, средњошколцима итд, видио оптимизам који у Великој Британији и САД-у више не постоји; оптимизам који се састоји у вјери да ће наредна генерација живјети боље од генерације својих родитеља. Ту врсту оптимизма сам примијетио овдје – вјеру у то да врједноћа и образовање пресудно доприносе томе да млади људи живе боље од њихових родитеља и ја дијелим ту њихову вјеру.
На питање из публике да ли има идеју или предлог, будући да његови романи нагињу више ка забавној литературу, шта може подстаћи читалачке навике и како млади у Енглеској реагују на класике, Парсонс одговара да има сина којег не може да натјера да чита нипошто и ћерку која просто гута књиге, па му се чини да је то нешто слично боји очију, нешто са чиме се родите па имате плаве очи или немате, или волите да читате или не волите. Не зна ни за какав тајни и дјелотворни план да се млади приведу књизи, а највише што ми можемо то је да им предочимо за шта остају ускраћени, без чега остају ако не изграде навику читања и не науче да уживају у читању. Ту су родитељи веома битни јер они дјеци могу говорити о благодетима читања. Читање се не може обављати успут као слушање музике рецимо, читање је нешто чему човјек треба да се посвети а у данашње вријеме са толико много садржаја који ометају пажњу , што преостаје једном типу као што је Тони Парсонс који живи од писања, сем да нправи „проклето занимљиве књиге које ће држати читалачку пажњу“. Тони Парсон не вјерује у подјелу на умјетнике и остале смртнике, сматра да се писац мора трудити око својих читалаца, писати занимљиве књиге које су прјемчиве читаоцима и пошто писац има конкуренцију , данас је такмичарска дисциплина бити писац.
Као млади новинар имао је неколико ексклузива, а најдрагоцјенијим искуством сматра то што га је Дејвид Боуви, јунак његове младости, ангажовао за писање његове биографије- истакао је Парсонс одговоривши на питање из публике о ексклузивној вијести.
На коментар публике да често помиње три алатке за писање: искуство, истраживање и машту, и да се чини да је радозналост дјечија, као и слобода коју има као умјетник четврти алат, Парсонс одговара да се при писању ситуација стално мијења и користи поменуте алатке у зависности од тога што у писању жели да постигне.
Интересовање за његове књиге и у Будви је било велико.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: