Партијски модернист

Из више разлога које себе нећу мучити да набрајам, – ни вас, поштовани публикуме, да нагоним на чтеније – ипак је жалосно кад Николаидис силу на срамоту дискурзивно завергла и запетља се у рефрену како је ДПС модерна и прогресивна партија, поред, божемој, мањкавости које се у свему дају наћи, па и у њиховим редовима, дабоме назријети, али, све у свему, – слаже се са собом Андреј – томе не треба придавати већи значај… Ама да се санирати.

Уколико сте модерни и прогресивни, те се водите оним – мислити друкчије, напросто је немогуће речену партију препознати као модерну и прогресивну, будући да је то тек посткомунистички, трећелигашки састав који се слабо или никако не сналази у савременим политичким изазовима, свеједно је ли у питању предсједник, Тарзан или Предраг.

То ће рећи да, уколико држите да је ДПС политика модерних и напредних замаха, онда то значи да немате благе везе шта је политика и, да буде горе, позиционирате се као антимодерниста и екс-комуниста који у тврдим механизмима и репресивним апаратима власти као такве, открива оно што вазда треба препоручити као модел који води у обећану, бољу будућност.

Уз горенаведено, разумије се да интелектуалац по правилу не може ковати хвалоспјеве власти, – изузев у случају да је партијски мозгован – већ због тога што остаје радикално слободан (слободан на начин да се то не да опонашати и следити) и онај који ослушкује скептичне (сопствене) импулсе одвраћања…

Али, Николаидис иде корак уназад, и чак напада протесте (!), следећи бирократско, бриселско-вашингтонски папир који поручује да се ствар ријеши у оквирима институција, путем дијалога који је демократски изум и гарант да се тежи прозападним вриједностима и оној политици што позива на усавршавање, притом се, ипак, зар не, оглушујући на све афере – подебеле фасцикле афера! – и друге доказе који црно на бијело свједоче да су овдје институције затамњене, и (Катнићево) право загарантовано само квази елити окупљеној око врха модерног нам и прогресивног ДПС-а.

Кажем да је жалосно то што ради себи Николаидис, из брвнаре у шуми, негдје у Улцињу, он који је повремено мизантроп, мада тај став није најбоље разрадио будући да га је набрзину преузео од Томас Бернхарда, оног великана који је својој Аустрији пљунуо у лице, докраја јој појашњавајући у чему је њена болест, лицемјерство и лаж, у којој још до перверзије ужива, због тога вриједна бескрајног презрења.

Зато за крај цитирам њега који је комунизму и добростојећој, ушушканој и увијек већ функционерској љевици скресао у брк…

„Демократска пракса, то је данас револуција, то је револуционарни позив и занос.“ Милован Ђилас

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: