Партизани у Прањанима: Ко скрива америчке пилоте од четника?
1 min read
Дража и пилоти
Пише: Иван Милошевић
У Прањанима јуче је обиљежено 75 година од четничке акције спашавања савезничких пилота под вођством генерала Драже Михаиловића . У том селу нашао се државни врх Србије, амерички амбасадор и још понеко. И добро је што су Прањани дочекали да обиљежавају герилски подухват српских командоса под командом Драже Михаиловића, који је прије 75 година задивио савезнике и доказао им антифашистичку и ослободилачку улогу Југословенске војске у отаџбини. Прањани су без сумње један од крунских успјеха герилаца-четника и краљевских официра током Другог свјетског рата. Жалосно је што се једна таква савезничка акција у окупираном Балкану обиљежава са толико деценија закашњења, али зла коб комунизма дуго прати Србе, а посебно потомке и чуваре традиције ЈВуО и његовог вође Дражу Михаиловића. Ваљда је томе дошао крај, понадали смо се прије пар дана, али говори на том догађају, а посебно предсједника Србије, Александра Вучића, бацио је велику сјенку на та надања.
Јесте Вучић поменуо пресудну улогу у Прањанима Југословенске војске у отаџбини, али некако стидљиво и није заобишао да у ту причу убаци чак и партизане! Помињати партизане у Прањанима је као помињање четника на другом засиједању АВНОЈ-а у Јајцу, односно за то би прије седам деценија пљуштали рафали. Наравно и срећом јуче у Прањанима није било ништа од тога, али мало коме је јасно којом се то логиком могу превести партизани у том селу, када су они у то вријеме били на сигурном, у околини Бихаћа, односно у срцу НДХ-а. Након 75 година превлачити их из НДХ-а у срце Србије некако не иде и не знам коме то треба, када је акција у Прањанима чисто четнички подухват и без икакве везе са партизанима. Јесу ту партизани помињани као покрет који су Срби подизали као отпор окупатору, али некако је то изгледало незграпно и наврат-нанос упостављање неког новог братсва и јединства и то преко леђа, кога другог, него Срба.
Такоће и дата ријеч руководства Србије да ће обновити као историјски документ кафану гдје су се у љето 1941. састали Тито и Дража Михаиловић, личи на још једно повлачење симетрије између четника и партизана. Ваља напоменути да је у то вријеме једини легални покрет отпора са потпуном војном и локалном политичком организацијом у окупираној Србији био генерал Михаиловић и његова војска. Партизани су у том времену били малобројни, а са становишта тадашњих правних норми, партизани и Броз су биоли нелегална војна група, данас би рекли паравојна формација. Обнављањем значаја те кафане и та паравојна група и њен вођа некако се на силу и срамоту угуравају на исту раван као и ЈВуО, што је тешко прихватљиво, али и не одговара времену када је тај састанак одржан.
Углавном, за мало осјетљивије поштоваоце традиција Драже Михаиловића и његових четника, јучерашње обиљежавање догађаја у Прањанима има неки непотребни грађански призвук и позив на помирење на рачун четника. Не би ваљало ЈВуО одузимати оно што је она сама урадила и на тај начин спроводити неку тиху ревизију ионако дозлабога ревизиониране историје грађанског рата међу Србима у Другом свјетском рату.
Уосталом и сами пилоти су након рата на паралелном суђењу Дражи Михаиловићу у Америци јасно објаснили ко их је спасио у Србији и ко је водио о њима бригу до Прањана. Та документација је данас доступна и налази се архиви Хуверовог института у Вашингтону, а о њој Дејвид Мартин, амерички новинар, написао је и обимну књигу „Случај Драже Михаиловића“. На њеним страницама пилоти су свједочили да су о њима након обарања у Србији искључиво бригу водили четници и лично Дража Михаиловић. Наравно, уз помоћ обичних сељака. Колико ми је познато нико под њих не помиње партизане, па је и то један од разлога да се човјек упита којим се то чудом јуче у Прањанима појавише партизани!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Нешто се размишљам, па што већ двадесет година ,Драшковић не написа неки сценарио где су четници били ослободиоци српског народа и исти се борили против Немаца, а да су партизани сарађивали са Немцима и убијали Србе. И да се онда сними филм , и да се исти прикаже народу, па да видимо, да ли су 1945 у Београд ушли партизани као ослободиоци или четници.
Нешто их нема четници четерест пете на сликама и филмовима и у сећању преживелих из тог доба.
Или чекате да и задњи сведок из тог времена који зна ко су били партизани а ко четници, умре, па да промените истину, и историју. Па ће тада да испадне да су нас четници ослободили од Немаца, а да су партизани сарађивали са Немцима и заједно са њима бежали ка Аустрији и Трсту.
Питам вас јел то поштено.
Нико не спори да су партизани били антифашисти.Само тврдимо да смо имали два антифашистичка покрета.Како су четници у комунистичкој диктатури могли да буду приказани као ослободиоци???
Ако мислиш на Вука Драшковића, ево шта озбиљни историчари мисле његовим делима- https://www.pogledi.rs/drazin-lik-u-delima-vuka-draskovica/
„Комунисти нису бирали савезнике у остваривању свог крвавог плана. Најдрастичнија потврда ове комунистичке бескрупулозности јесте уговор о усташко-комунистичкој сарадњи који су почетком тридесетих година овога века у сремскомитровачком затвору саставили и потписали Хрват Миле Будак, потоњи србски крволок и доглавник Анте Павелића, и Јеврејин Моша Пијаде, доглавник и најближи сарадник Јосипа Броза чија „Пасја гробља“ и данас сведоче о његовој улози у Другом светском рату. Моша Пијаде и Миле Будак су у другом и трећем члану поменутог уговора прецизирали да:
„вођство југословенске комунистичке партије свесно своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирања Османлија на Запад тако и комунизма и Аустрије према Истоку. Ради тога ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега што је српско и православно.
Вођство хрватске усташке организације предосећа, да ће у случају да не наступи брза промена, хрватски народ подлећи југословенској подлости и српској хегемонији, те нуди своју сарадњу свима подјармљеним народима Краљевине Југославије, а поготову комунистичкој партији, како би се пожурио ток догађаја, а према упутима овог вођства.
Члан 3.
Вођство хрватске усташке организације обавезује се да ће потпомагати и учествовати у свим материјалним издацима, демонстрацијама, манифестацијама и разним штрајковним акцијама, које проводе комунистичке формације.
Вођство комунистичке партије сматра хрватску усташку организацију као важног фактора и као помагача у уништењу постојећег стања, у постизању усташких идеала обећава своју помоћ.
Вођство ових партија обавезује се да ће између себе избегавати све несугласице и распре, на пример: путем јавних прогласа, приватних разговора итд. те да ће се обострано, безусловно потпомагати у случајевима демонстрација, револуција или рата, а особито што се тиче уништења свега оног што је српско и православно, као што је наглашено у тачки 2. овог Споразума“. (Овај документ се чува у Архиву војно-историјског института, Недићева грађа, К. 1. Ф. 1. Д9-9а).
Комунистичка партија Југославије није била само идеолошка и политичка већ је била и својеврсна терористичка организација. Комунисти нису чекали да се распламса ратни пожар да би кренули у остваривање својих крвавих циљева већ су и у мирним временима организовали саботерске и терористичке акције (као, на пример, када је муслимански комуниста Алија Алијагић са Родољубом Чолаковићем и групом терориста Комунистичке партије у Делницама убио србског министра Милорада Драшковића).
Но, Други светски рат је представљао идеалну прилику да комунисти изађу из илегале и крену у свој демонски поход. На њиховом путу је све требало да буде прегажено. Идеологија и интерес револуције је сваком комунисти наметао императив уклањања свега онога што је било против њих. Једина „светиња“ им је била револуција, која је по цену убистава најрођенијих и најближих морала бити изведена. О комунистичким злочинима над недужним србским становништвом ће се тек писати и они ће по монструозности бити уз усташке злочине у Независној Држави Хрватској.
Као што се из уговора, који су потписали Миле Будак и Моша Пијаде, да видети, један од главних циљева усташа и комуниста је био везан за уништење Србства и Православља. И усташе и комунисти су се још у првим данима рата у Југославији устремили на Србску Цркву као духовни стожер Србства тако што су најпре убијали србске владике и свештенике.“
ПРОФ.ДР. ВЕЛИБОР ЏОМИЋ, ПРОТОЈЕРЕЈ. СТАВРОФОР
О ИЗДАЈНИЦИМА БЕЗ ФУСНОТА _ВУК ДРАШКОВИЋ , човек који је многе младе и средовечне људе преварио, завео их причом о монархизму, равногорству и обнови Србије !! Појавио се на небу србске културе својим романима који су се бавили темама наше новије историје. Најјачи утицај је остварио „Нож“, прича о покољу који су муслимани Османовићи извршили над православним Југовићима у једном селу код Гацка (при чему су Османовићи преверице које потичу од Југовића). Овај роман се није читао, него гутао, и многи су га доживљали као нови „Горски вијенац“, иако је реч о дводимензионалном делу ОСРЕДЊЕГ ПИСЦА што се прославио неписменим реченицама у којима је нож „лак за понети, а тежак за поднети“. Вук Драшковић је кокетирао и са православљем, прикључивши се групи националних опозиционара окупљених око „Гласа Цркве“, часописа Епархије шабачко-ваљевске. Када су преношене мошти Светог владике Николаја из Либертивила у Лелић, он их је, између осталих, дочекивао, и беседио у говору препуном ЛАЖНЕ СКРОМНОСТИ и ПЛИТКЕ ПАТЕТИКЕ.
Када је Вук основао Српски покрет обнове, многи су мислили: “Благо нама, ето нам обнове Светосавске Србије!“ Чупав, брадат, прави четник из партизанских филмова, Вук је најбруталније злоупотребио Равну Гору као култно место. Подигнут је споменик ђенералу Дражи, као и храм на славној србској планини на коме је „потрошено“ дупло више него што он реално кошта. Тај и такав, уочи ратова насталих у доба распада СФРЈ, бусао се у прса Косовским заветом и причом да нико не сме продати Лазареву земљу, а у Рашкој области је претио сечењем сваке руке која би у Србији узела зелени исламски барјак. Кад је рат почео, његова странка основала је Српску гарду, због које су погинули Гишка и Бели, легенде београдског „родољубивог подземља“.
А онда, др Џекил постаје мистер Хајд: Драшковић и жена му Даница свим силама нападају Србе у Босни као убице и злочинце, који масовно кољу муслимане. Почиње оно што су касније назвали „хушкањем на мир“. У њиховим новинама, „Српска реч“, излазе текстови којих се не би постидели ни хрватски, ни бошњачки „тисак“. На насловној страни једног од бројева стоји „Дођи, Били“: Клинтон се призива да интервенише у Србији и смени злог Милошевића. Уличне демонстрације Коалиције „Заједно“ 1996-1997. године не спречавају Драшковића & компанију да праве бизнис дилове са „недемократским режимом“, а Вук улази и у власт која дочекује бомбардовање 1999. године, да би ту исту власт, због нових политичко-пословних комбинација, напустио и опет позвао НАТО да уклони Милошевића.
И тако даље, ad nauseam… Kао министар спољних послова у постпетооктобарској Србији, Драшковић потписује споразуме са НАТО нацистима, тражи да се одрекнемо Косова и Метохије, сања о потпуном предавању Србије под власт Брисела, напада нас због „маштарења“ о Русији, улази у коалицију са Чедомиром Јовановићем, и ево га сад у коалицији са Вучићем, који му, штедро, обезбеђује место међу проданим душама у напредњачком театру апсурда. Драшковић је, заиста, потрошио огромну енергију људи који су га следили, и многим својим бившим симпатизерима огадио и Србство, и монархију, и Равну Гору, и Дражу. Веровали су му, и он их је изневерио; ишли су за њим, а он је скочио у понор НАТО ништавила, у који људи нису хтели да га прате. Али су остали разочарани; јер су били очарани. А стање очараности лако се претвара у разочарење. И њих сад, у многим случајевима, не занима никаква политика, што погодује свима што би да Србијом владају без Срба и њихове слободарске самосвести. ТОЛИКО О ВАШЕМ ВУКУ ДРАШКОВИЋУ.
Време је да се прекине са давањем „почасти” комунистима, као „борцима за ослобођење“ када сви документи и све чињенице говоре супротно.КОМУНИСТИ СУ КАО СТРАНИ АГЕНТИ РУШИЛИ СВОЈУ ДРЖАВУ. Што време више одмиче све више се заборављају КОМУНИСТИЧКЕ ЛАЖИ када су у питању прохујали догађаји и СТРАДАЊА СРБСКОГ НАРОДА. Током 1944. године остваривало се оно што је Михаиловић предвидео у распису свим командантима од 3. децембра 1943, очекујући нови напад комуниста на главнину својих снага: “ТИТУ ЗА ОВО НИСУ ДОВОЉНИ ХРВАТИ, МУСЛИМАНИ И БЕЛОСВЕТСКИ ОЛОШ, ВЕЋ ПОКУШАВА ДА ОБЕЋАЊИМА СРПСКИХ ЗЕМАЉА ПРИДОБИЈЕ И АРНАУТЕ И БУГАРЕ И СА СВИХ СТРАНА НАПАДНЕ СРБИЈУ.“
Дејвид Мартин је забележио карактеристично мишљење из Србије 1944. године: “ОСЛОБАЂАЈУ НАС , ГОВОРИЛИ СУ СРПСКИ СЕЉАЦИ /МИСЛЕЋИ НА БРОЗОВЕ ПАРАВОЈНЕ ФОРМАЦИЈЕ/ КОМУНИСТИ ЗАЈЕДНО СА УСТАШАМА, БУГАРИМА, АЛБАНЦИМА, МАЂАРИМА, ИТАЛИЈАНИМА. УКРАТКО, *ОСЛОБАЂАЈУ* НАС СВИ ОНИ КОЈИ СУ НАС ЗА ВРЕМЕ РАТА КЛАЛИ!“
Комунистички написи о 27. марту 1941. године када су војничким ударом смењени Краљевски намесници и када је доведен на власт Краљ Петар Други комунисти су користили да се прикажу као родољуби. Немам намеру да објашњавам разлоге пуча и правне последице, него само да макар и загребем на овом порталу КОМУНИСТИЧКУ МАСКУ са наше историје. Ово специјално зато што су данас на власти на простору распарчане Југославији углавном деца комуниста.
Од момента „преласка“ у западни табор 1948. године комунисти су се представљали као „патриоте“ које су учествовале у мартовским догађајима 1941. године у обарању потписаног пакта.И ВИ ИМАТЕ ОБРАЗА ДА СЕ ОГЛАШАВАТЕ.
Водећи србијански комуниста Петар Стамболић је описао тај комунистички „допринос“ 1977. године поводом 40 годишњице доласка Јосипа Броза на чело Партије и на 85. Титов рођендан својим детаљним написом о мартовским догађајима. У свом чланку Стамболић без стида пише: „У мартовским догађајима чланови Партије су остварили још чвршћи контакт са народом, храбрили га и повезали се с њим… Зато је 27. март одговарао општеизраженом расположењу маса које су прихватиле пароле и ставове КПЈ.“
Понесен комунистичким лажним причама Стамболић наставља „Стога се суштина 27. марта 1941. године не може схватити ако се немају у виду токови политичких збивања у Југославији између два рата… Комунисти су били тумачи његових најдубљих осећања и животних интереса. Отуда 27 мартовске манифестације нису биле подршка пучистичком акту, извршеног тога јутра… у мартовским демонстрацијама дошле су до пуног изражаја снаге и организованост КПЈ. Закључено је да се комунисти морају одазвати мобилизацији и одмах појачати политички рад у војсци и народу у циљу припремања народа на отпор…“
Сматрајући да више нема сведока стварних догађаја тог дана Стамболић још пише: „О догађајима у Београду Покрајински комитет КПЈ за Србију одмах је (28. марта) обавестио генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита, који се налазио у Загребу. Тито је већ 29. марта дошао у Београд где је одржао саветовање са члановима Покрајинског комитета КПЈ за Србију… За даљи политички рад Тито је дао оцену политичке ситуације у земљи и одредио политичке задатке члановима Партије који су произлазили из догађаја од 27. марта.“
Титове тадашње поруке, сасвим супротне ономе што су комунисти после рата писали, саопштене у Београду у кући Лазара Кочовића сачувао је за историју и објавио 1949. године у књизи предратни британски конзул у Загребу Стефан Клисолд
БРИТАНСКИ КОНЗУЛ је јасно писао: „ДОГАЂАЈИ ОД 27. марта ИЗНЕДРИЛИ СУ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КОМУНИСТЕ. ИЗВЕЛИ СУ ПУЧ ЕЛЕМЕНТИ ПРЕМА КОЈИМА СУ ГРАДИЛИ НАЈВЕЋЕ НЕПОВЕРЕЊЕ … ТИТО ЈЕ ИМАО ОСЕЋАЊЕ ДА СУ ДРУГОВИ У БЕОГРАДУ ОТИШЛИ СУВИШЕ ДАЛЕКО У ИЗРАЖАВАЊУ ПАРТИЈСКЕ ПОТПОРЕ НОВОЈ ВЛАДИ. ЗАТО ЈЕ ТИТО ОДМАХ ПОЈУРИО ИЗА ЗАГРЕБА У БЕОГРАД И ПОЗВАО НА ХИТАН САСТАНАК ОБЛАСНИ ОДБОР ЗА СРБИЈУ ГДЕ ЈЕ УПУТИО ДИРЕКТИВЕ ЗА ДАЉИ РАД: ‘КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ САД ЈЕ У ПОЛОЖАЈУ ДА УЗМЕ АКТИВНО УЧЕШЋЕ У ЗБАЦИВАЊУ МОНАРХИСТИЧКОГ РЕЖИМА… ЧЛАНОВИ ПАРТИЈЕ ПОЗВАНИ У ВОЈСКУ ПРВО ДА ДЕЗОРГАНИЗУЈУ ОТПОР ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ СТВАРАЈУЋИ ЗАБУНУ МЕЂУ ОФИЦИРИМА И ЉУДСТВОМ’. Онда је Тито избацио на видело стари Коминтернин план да се Југославија разбије са речима: „ПРУЖИТЕ СВУ НУЖНУ ПОТПОРУ УСТАШАМА, МАКЕДОНЦИМА, АЛБАНЦИМА И ДРУГИМ НАЦИОНАЛНИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА. У КОЛИКО БИ ОНЕ МОГЛЕ ДОПРИНЕТИ ШТО БРЖЕМ ЗБАЦИВАЊУ САДАШЊЕГ РЕЖИМА.“
А тај режим, који Броз оптужује, кроз неколико дана, 6. априла напао је, без објаве рата тада комунистички савезник Адолф Хитлер. To су чињенице.
Све ово је помињано много пута у органу СНО па да подсетим на документа које је објавио НИН 9. фебруара 2006. године. Ти документи су „СЛИКЕ КОЈЕ СУ БИЛЕ СКРИВАНЕ 65 ГОДИНА“ како гласи наслов чланка. Ради се заправо о филму поменутих догађаја које је комунистичка цензура годинама крила, а који су ипак наши историчари морали да знају. Борислав Зечевић, филмски теоретичар, је у чланку то приближио читаоцима са речима „НА СНИМКУ из 1941. године ДОМИНИРАЈУ ОДУШЕВЉЕНА НАСМЕЈАНА ЛИЦА, А НЕ „ЉУТИ „ДЕМОНСТРАНТИ, ШТО ПОТВРЂУЈЕ ДА ЈЕ НАРОД НА УЛИЦЕ ИЗАШАО СПОНТАНО, ДА ИЗРАЗИ СВОЈА ПАТРИОТСКА, МОНАРХИСТИЧКА И АНТИХИТЛЕРОВСКА ОСЕЋАЊА.
„НА ДЕЛУ ЈЕ МАГИЈА КОЛЕКТИВНОГ ДОГАЂАЈА КОЈИ ЈЕ ПРЕОКРЕНУО ТОК ИСТОРИЈЕ И КОЈИ МНОГИ ИСТОРИЧАРИ И УЧЕСНИЦИ ПОВЕЗУЈУ ВИДОВДАНСКИМ АРХЕТИПОМ ЦЕЛОГ СРБСКОГ НАРОДА . КАДА ЈЕ КЛИЦАО МЛАДОМ ПЕТРУ КОЈИ ЈЕ ТОГ ЈУТРА ПРОГЛАШЕН КРАЉЕМ, КАДА ЈЕ МАНИФЕСТОВАО СВОЈА ИСКРЕНА СЛОБОДАРСКА, АНТИФАШИСТИЧКА ОСЕЋАЊА ДО ГРАНИЦЕ ЗДРАВОГ РАЗУМА,ТАЈ НАРОД ЈЕ БИО НЕПОБИТНА ИСТОРИЈСКА ЧИЊЕНИЦА.“
‘’СВЕ ТО УВЕЛИКО МЕЊА НАШУ ДАНАШЊУ ПЕРЦЕПЦИЈУ ОВОГ ДОГАЂАЈА, КОЈА ЈЕ 60 ГОДИНА СТАЈАЛА ПОД ХИПОТЕКОМ БРОЗОВОГ РЕЖИМА, КАО НАВОДНА“ПОСЛЕДЊА СМОТРА ПАРТИЈЕ ПРЕД УСТАНАК“ . ДОГАЂА СЕ САСВИМ НЕШТО СУПРОТНО.БЕОГРАД СА СЛИКАМА МЛАДОГ КРАЉА ПЕТРА,ПАТРИЈАРХА ГАВРИЛА ДОЖИЋА,НАЦИОНАЛНИМ ЗАСТАВАМА , ПРЕПЛАВЉЕН ОДУЂЕВЉЕЊЕМ, РАДОСНИМ ЛИЦИМА, СМЕХОМ, ИГРОМ И ПЕСМОМ, ТО ЈЕ БЕОГРАД КОЈИ СЕ ВИДИ И ЧУЈЕ !СВАКО КО ЈЕ ВИДЕО ( А ЈА САМ ВИДЕЛА ПОРЕД ТОГА ШТО САМ ИСТИНУ СЛУШАЛА ОД СВЕДОКА ДОГАЂАЈА) МОЖЕ СЕ УВЕРИТИ У ПРАВИ КАРАКТЕР МАНИФЕСТАЦИЈА, У СПОНТАНУ ЕРУПЦИЈУ НАРОДНИХ, ПАТРИОТСКИХ ОСЕЋАЊА.“
…
О овој теми у социјалистичкој Југославији, односно Црној Гори, а такође и Србији, није се говорило ни писало. Поготово се није писало да је почетком 1944. године, национална структура партизанских јединица изгледала приближно овако: Срби – 25.000, Словенци – 15.000, Хрвати – 10-12.000, Црногорци – 3.000, муслимани – 2.000 (у ово време, комунисти још нису били прогласили посебну нацију под овим именом), Италијани – 3.000, Албанци – 1.000, Македонци – 1.000, остали – 1.000.
Највећи број Срба налазио се у четницима, па у недићевцима, партизанима и љотићевцима. Словенаца је вероватно било приближно исто у белогардејцима и партизанима, док су се на трећем месту налазили четници (“Плава гарда“). Хрвата, муслимана и Албанаца ће све до краја рата убедљиво највише бити у НАЦИСТИЧКИМ ФОРМАЦИЈАМА.
Прва партизанска јединица у Србији састављена од Бугара основана је августа 1943. године у области Врања и звала се Трнски одред. Деловала је у оквиру Врањског одреда, а касније у оквиру 6. јужноморавске бригаде. Марта 1944. године на овом подручју је основан бугарски Батаљон “Васил Левски“, априла месеца 1. софијска бригада, маја месеца 2. софијска бригада, а истог месеца у околини Лебана и Батаљон “Георги Димитров“, који ће ускоро прерасти у бригаду.64
Има података и о другим бугарским партизанским јединицама основаним у Јужној Србији, попут одреда “Славчо Трнски“, “Васил Левски“, “Георгиј Раковски“ и “Христо Ботев“.65 Неки од командира ових јединица, попут наредника, а касније поручника, Ивана Виденова, били су познати по злочинима над Србима – “ДМ присталицама“.
Дакле, од дванаестак комунистичких бригада које су тада постојале у Јужној Србији, чак три су биле састављене од Бугара, углавном пребеглица из бугарске окупационе војске. Ове бригаде нису одлазиле да “ослобађају“ Бугарску и да се тамо боре против “реакције“. Напротив, комунистичке јединице осниване у Бугарској долазиле су у Србију, као помоћ овдашњим партизанима у борби против четника.
ИЗВОРИ:
Зборник докумената, том 2, књига 10, 363.
Зборник докумената, том 2, књига 11, 187-189.
Зборник докумената, том 12, књига 3, 626.
З. Кнежев, Западне силе и Југославија у Другом светском рату, 326-327. Према: Д. Мартин: “Ally Betrayed“, стр. 45.
В. Павловић, Од монархије до републике, 143.
АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
D. Martin, The web of disinformation, 265.
Зборник докумената, том 1, књига 20, 533, 536.
64 Зборник докумената, том 2, књига 8, 131.
65 Р. Константиновић, Црна Трава и Црнотравци, 168-170.
Такође:
Зборник докумената, том 1, књига 21, 623, 700.
М. Аћин Коста, Српска крв, Стаљинова власт 1944, 2.949.
Зборник докумената, том 1, књига 21, 734, 740, 744.
ИАН, микрофилм бр. 6, снимак бр. 207.
АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6/1.
М. Самарџић, Истина о Титовим партизанима, необјављен рад
Obavezno da se obnovi ova kafana! Odje su četnici i ustaše proveli mnogo lijepih dana nazdravljajući Hitleru.
Све ово је прежвакано мали милион пута и ништа се неће променити. Вашој мржњи краја нема. Како радили, тако нам Бог помогао.
Лешница, Шабац, Београд, Ваљево, Уб, Ужице, Лесковац, Ниш, Пирот, Ђаковица, Крагујевац.
То су градови у којима је 1920. године победила КПЈ, али јој није омогућено да дође на власт. КПЈ је дакле пре 100 година издоминирала на изборима уз масовну подршку народа, али четничке апологете знају шта им је деда причао. 😀
Него, кад вам је следеће дружење са америчком амбасадом? 😀
титоситичка историја – 1919 КПЈ није постојала него Социјалистичка радничка партија Југославије, а ни то није толики проблем. Зло је настало када је Тито преузео КПЈ и кренуо у трку са Павелићем, ко ће боље да задовољи Ватикан
Kakva mržnja? Vidiš li oči ti ispale da medju njima nema nikakve mržnje!
Jean de La Fontaine је написао: „НИШТА НИЈЕ ТАКО ОПАСНО КАО ПРИЈАТЕЉ НЕЗНАЛИЦА; ВИШЕ БИ ВРЕДИО ПАМЕТАН НЕПРИЈАТЕЉ.“
Богу хвала, па је србској емиграцији из Црне Горе остало доста сведочења која доказују лажи и инсинуације на којима опстаје“ЦРВЕНА БУРЖОАЗИЈА“ о којој је и пок.Бранко Ћопић писао.
На писање књиге о голготи и страдањима четника 1944-1945. одлучио се још 1947. године у Италији Стеван Вучетић, а потом 1965. у Сједињеним Државама и Михаило Минић. Поједина, епизодна сећања су углавном објављивана у гласнику Српског историјског и књижевног друштва „Његош“. То су сведочења Предрага Миша Цемовића, Димитрија Пејовића, Новице Поповића, Недјељка Тијанића, Чеда Радовића, Радојице Бацковића, Јагоша Драговића и других. Сва ова сведочења су драгоцен основ била основ за настанак појединих делова овог рукописа. Поготово поглавља која описују пут од Лијевча поља до стратишта у Словенији.
Део преживелих равногорских команданата, као што су били капетан Милош Куреш или мајор Александар Милошевић, или савременика, као Милија Лашић, такође су писали о овим догађајима, а њихова мемоарска дела појавила су се у овдашњој јавности у протеклим годинама.
Истакнути припадници Српског добровољачког корпуса владе ђенерала Недића, Бошко Костић, Ратко Парежанин и Боривоје Карапанџић у својим мемоарским и публицистичким радовима објављиваним у емиграцији обрадили су такође ову теме. Посебно занимљиво сведочење је из пера америчког мајора ваздухопловца Џејмса Инкса, који је још 1953. године објавио своју мемоарску књигу о повлачењу заједно са црногорским снагама 1944-1945. године. Највећи део догађаја на голготном путу до Лијевча поља у овој студији је описан на бази архивске грађе јединица Југословенске војске у Отаџбини, тачније Врховне команде, Команде Србије и, наравно, Команде Црне Горе, Боке и Старог Раса. Ова документа се налазе у Војном архиву у Београду, у фонду „Четничка архива“. Део грађе објављен је у Зборнику докумената који је Војноисторијски институт издавао деценијама, и то у четворотомној књизи број 14. Један њихов део објављен је и у двотомној збирци „Рат и мир ђенерала“ 1998. године, где је и овај аутор био у ауторском тиму……
Kakav paradoks. Čitav rat se bore protiv Njemaca i ustaša a 44 te ljuti gibaničari udare u bježaniju zajedno sa neprijateljem!?
Поред непознавања чињеница, фасцинантни су овде ОДСУСТВО СВАКЕ ЉУДСКЕ ВРСТЕ СРАМА И СТИДА и тотално игнорантски однос према реалности. То указује да АНОНИМУСИ припадају једном патолошком народу и патолошко-злочиначком менталитету. Овакви коментари указују на болесно стање духа карактеристично за мале и безначајне особе који се свим силама труде да изгледају већи и виши.
А што се комунистичких злочинаца и злочина тиче над недужним србским становништвом, тек ће се о томе писати и говорити и тада ће се видети да су они по монструозности равни усташким злочинима у Независној Држави Хрватској. Поред Немаца, Италијана, Мађара, Бугара , Арнаута и вас, комуниста на челу са бившим аустро-угарским фелдвебелом Јосипом Брозом званим Тито, који сте здружени заводили своју крваву страховладу, а у западним крајевима сломљене и окупиране Краљевине Југославије изнедрили злогласну Независну Државу Хрватску као злочиначку творевину какву модерни свет није видео, а историја забележила, заиста би право чудо било да је исход по ЧЕТНИКЕ, СРБСКИ НАРОД и СПЦ, био другачији.
Зато и носе црне униформе.
Кад су Срби у својој историји носили црне униформе?
Срећом, и једни и други су на ђубришту историје.
Четници су почетком 20. века у Македонији носили црне униформе како би се лакше кретали ноћу.
ВАН СВАКЕ ЈЕ СУМЊЕ ДА СИ СВОЈИМ НЕЗНАЊЕМ , ЗЛОНАМЕРНОШЋУ , МРЖЊОМ И ОСТРАШЋЕНОШЋУ САМО ОРУЂЕ У РУКАМА КОМУНИСТИЧКИХ ХОХШТАПЛЕРА. У ТОЈ ФУНКЦИЈИ СУ И МОНТАЖЕ КОЈЕ У ВИДУ ФОТОГРАФИЈА ИЗБАЦУЈЕШ.
ЧЕТНИЦИ (дакле НЕ ЈВ у О тј.Равногорци) црно су носили наком 1915.г., у борби, у Првом светском рату. И није била униформа, него уобичајена ношња црне боје за ночна дејства.
Чак ни униформа Четничких формација из 1940-41. није била црна већ између маслинасто зелене и браон/ тзв.каки боја коју су користиле војске широм света за маскирне униформе/. Само су уз свечану униформу имали црни калпик (капа са кићанком).
Bagra obična koja čak ni izgledom nije ličila na vojsku!
ОЛОШ је, за мене, свако ко покушава да гази и понижава ЧЕТНИКЕ фалсификовањем сећања на пропаст Србије деловањем БЕЗБОЖНИХ КОМУНИСТА који су ковали планове о касапљењу Краљевине Југославије и СРБСКОГ НАРОДА. Који су на својим првим конгресима отворено заузела став да треба срушити Краљевину Југославију као „тамницу“ југословенских народа и који су на по злу чувеном комунистичком конгресу у Дрездену, децидирано одлучили и навели Србске Земље које су, после распада Краљевине Југославије и извођења њихове револуције, требале да постану државе. На том конгресу, нажалост, Србија није била поменута као будућа држава.
У том правцу комунисти нису бирали савезнике у остваривању свог крвавог плана и циља. Најдрастичнија потврда ове комунистичке бескрупулозности јесте уговор о усташко-комунистичкој сарадњи који су почетком тридесетих година овога века у сремскомитровачком затвору саставили и потписали Хрват Миле Будак, србски крволок и доглавник Анте Павелића, и Јеврејин Моша Пијаде, доглавник и најближи сарадник бившег аустро-угарског фелдвебела Јосипа Броза званог Тито, чија „Пасја гробља“ и данас сведоче о његовој улози у Другом светском рату.
ОЛОШ је свако ко, отворено или прикривено, позива на прогон, линч или малтретирање СРБА , само због тога што различито политички мисле.
ОЛОШ је свако ко воли сваког другог сем свој СРБСКИ НАРОД.
Када се већ толико занимаш за ЧЕТНИКЕ И ЊИХОВЕ УНИФОРМЕ, препоручујем ти: A. Животић: “ЈУРИШНЕ ( ЧЕТНИЧКЕ) ЈЕДИНИЦЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1940.-1941.године”,. ВОЈНОИСТОРИЈСКИ ГЛАСНИК, бр. 1-2, Београд 2003
А која је то кафана? Овај „усташа“(очигледно) носи црну униформу какве су носили припадници Црне легије.Та Црна легија није деловала на простору под контролом Средњобосанског корпуса ЈВуО где је четовао војвода Дреновић.Овај „домобран“ носи ознаку наредника музичке службе, па шта он ради на потписивању неког војног споразума? Та слика је провидан комунистички фалсификат настао после рата…
Ево су усташе и партизани 🙂
Партизани су претеча ОВК (uck) терористи и бандити ! Било је залуталих и они који су бежали од усташа (али дошли код усташких савезника).
Jesu pripadnici pokreta pukovnika D.Mihajlovica spasavali saveznicke pilote ali su isto tako i likvidirali neke saveznicke pilote(stenogram sa sudjenja Rajacicu zvanom Pozarevac koji je licno zaklao dva britanska pilota).
ЗЛОЧИНА ЈЕ БИЛО КАО ШТО ИХ УВЕК ИМА У ГРАЂАНСКОМ РАТУ. ТО НИКО НЕ НЕГИРА. ВОЈИСЛАВА РАЈАЧИЋА ПОЖАРЕВЦА, који је првобитно приступио Љотићевцима, оптужница и суд терете за 49 убистава и за толико је пресуђен на смртну казну. Међутим, слика није црно-бела како су нас учили у школи.
Дана 19. септембра 1941. г. у селу Струганик, код Мионице недалеко од Ваљева, у кући војводе Живојина Мишића, одржан је састанак између Броза и Драгољуба Михаиловића на коме је постигнут договор о заједничкој борби партизана и четника против окупатора.
Дража је тражио да комунисти не успостављају власт, него да се након ослобођења земље народ изјасни о државном уређењу. Наравно, комунисте то није интересовало и на тај начин долази до разлаза.
После је ишло куда је ишло! „Победници“ су своје злочине сакрили, многе оправдали пропагандом а противнике осудили како и данас читамо у коментарима на овом порталу и како и мени 10.04.2019.г. пресудише: “Crkni četnikušo ! Crkni, odnosno skapaj od gladi bagro smrdljiva četnička – koljačka, zajedno sa svima onima koji su došli sa tobom. Došla si u CG da pomogneš u izazivanju krvoproliću. PS Ono što bih napisao, što treba sa njom, ne biste mi objavili.“
Међутим, аргументи и докази говоре другачије. Један од њих гласи:
„Dragi Iso, malo će te začuditi način na koji ti dostavljam ovo pismo. Ali neka to ne dovodi u sumnju. Kad se jednom sastanemo objasnićemo vam sve. Evo o čemu se radi.
Sa VI Brigadom, pojačanom sa delovima majevičkog odreda ili fruškogorskog, hitno se prebacite između Goražda i Medjedje na sandžačku stranu i čistite teren od četnika u pravcu Zaborka i Čajniča. Ovde ćete uhvatiti vezu sa levim krilom naše I Divizije i dobiti dalje direktive.
Na svome putu, tj prilikom prebacivanja ne sukobljavajte se sa Nemcima, ne preduzimajte ma kakve akcije na pruzi, jer je to u interesu sadašnjih naših operacija. Još pre vašega prelaza pošaljite kurire u pravcu Ustikoline, gde će uhvatiti vezu sa našim jedinicama.
Najvažniji naš zadatak sada jeste uništiti četnike Draže Mihajlovića i razbiti njegov upravni aparat koji predstavlja najveću opasnost za daljnji tok narodno-oslobodilačke borbe.
Sve ostalo saznaćete kad se sastanemo.
U istočnoj Bosni ostavite manje odrede čiji će zadatak za sada biti borba protiv četnika i mobilizacija novog ljudstva. Pojačavanje VI Brigade nesme ići na račun brzine pokreta u gore predvidjenom pravcu.
29-III-1943 g.
S drugarskim pozdravom
potpisali: Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i Sreten Žujović
Očigledno da većina politički motivisana komentatora nisu videli ni jedan istorijski dokumenat nego prepričavaju “ istinu “ od političkih istomišljenika. Ja sam po arhivima VS i ratnim arhivima Londona i Pariza pronašao na hiljade dokumenata i izveštaja agenata sa terena, raznih ratnih naredbi komadanata , izveštaja potčinjenih starešina , raznih ratnih odluka i arhiva zarobljenih od kvislinga i fašista…Pokušao sam da dosta toga prepišem , snimim i sačuvam od zaborava jer laž i neistina kao i prekrajanje istorije skraćuje ljudima pamet. Pokušao sam ukratko da u komentaru ispod prepišem neke najznačajnije izveštaje na ovu temu i zahvaljujem se ljudima koji su mi omogućili pristup određenim dokumentima.
Адолф Хитлер је рекао:“ ОД ПОБЕДНИКА СЕ НИКАДА НЕЋЕ ЗАХТЕВАТИ ДА КАЖЕ ИСТИНУ“, па вам сада смета што постоје научни, валидни материјални докази који указују да комунистичка пропаганда неће моћи спречити истинито виђење голготе националних снага Србије и Црне Горе.
Постојећи извори и новија архивска истраживања нуде сваком заинтересованом прегледну студију ове историјске драме а све уклопљено у шири контекст војно-политичких догађаја на простору окупиране Југославије. Такође, читав голготни пут четника , народа и СПЦ, уклопљен је у унутрашње односе у Равногорском покрету. Када је Црна Гора у питању, пре свега односом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића и команданта Црне Горе потпуковника Павла Ђуришића, НЕСПОРНОГ НАЦИОНАЛНОГ ЛИДЕРА СРБСКЕ СПАРТЕ. На жалост, тај однос је био пун неспоразума и неповерења, управо у данима када је требало да влада национална саборност и јасност циљева у преживљавању пред таласом комунистичких „победника.“
Истина, ја своје знање нисам црпила у Лондону и Паризу, али је сасвим довољно оно до кога сам дошла слушајући ЖИВУ РЕЧ КОЈА НИЈЕ ЗАКЛАНА, те читајући и слушајући :Академика Србољуба Живановића, пок.проф.
др.Раде Рајићу, Милорада Драшковића, проф.др. Велибора Џомића, Милослава Самарџића, мр Небојша Стамболију, Крсту Никлановића, Немању Девића…….ХВАЛА ИМ.
Ko hoće istorijsku istinu evo: Jugoslovenski prostor bilo je pokriven engleskim i američkim obaveštajcima. Po imenu i prezimenu indetifikovano je 268 engleskih obaveštajaca i 612 američkih pripadnika OSS službe ( Office of Strategic Services) i 50 pripadnika PWB ( služba za propagandu). Ukupno 930 lica. Obaveštajci su delovali uglavnom u okviru vojnih misija kod četničkog i partizanskog pokreta. Ovaj impozant broj ukazuje da su njihove službe imale apsulutan uvid na terenu , odnose postojećih snaga i delovanje ratujućih strana. Američka vojna misija kod četničkog pokreta pri štabu gen. Mihailovića obrazovala je u proleće 1944. štab od sedam Amerikanaca tkz.
„Operativnu grupu za spasavanje vazdušnih posada.“. Ova grupa je organizovala obnavljanje i osposobila aerodrom kod sela Pranjana i bila organizator evakuacije. Intenzivno su prikupljanje vazduhoplovne posade koje su bile kod četnička ili su skriveni kod građana. Tako je od 8-10 avgusta transportnim avionima evakuisano 225 američkih pilota. Poslednja 23 pilota evakuisana su tokom novembra i decembra 1944. sa drugog aerodroma. Postoje podaci da je decembarski transport od 19 pilota odveo tada američki pukovnik a kasnije general Džordž Krajger.Po njegovim podacima i američke vojne misije četnici su spasli 372 američka vazduhoplovca. Činjenice pokazuju da svi saveznički vazduhoplovci nisu evakuisani.Na suđenju gen. Mihailoviću sam je izjavio da su neki njegovi „neodgovorni komandanti jedan broj vazduhoplovaca predali Nemcima u zamenu za municiju, a neke su pobili zbog pljačke, kao Spasoje Dakić, Voja Branković , i Dušan Radović „. U Homolju brigada“Kenta“ zaklala je dva oborena pilota, što je i priznao četnik “ Požarevac“ da je između 49 koje je zaklao bila i dva oborena pilota. Za sve postoje dokazi u vojnom arhivu.
Spašavanje savezničkih avijatičara od strane NOV i POJ (partizanskih jedinica) . počelo je decembra 1943.g. Do kraja II svetskog rata 9. maja 1945.g. jedinice NOP evakuisale su i spasle 1585 američkih pilota, 267 engleskih , i 1222 druga vazduhoplovaca (Kanađana , Francuza , Poljaka i Jugoslovena. Odnosno 3074 pripadnika savezničke avijacije. Spaseno je 215 savezničkih aviona (aerodrom ostrva Vis i drugi) sa posadama od 1935 vazduhoplovca što iznosi 5009 lica. Ovi podaci se nalaze u vojnom arhivu VS i u engleskim i američkim ratnim arhivima.
Američki vazduhoplovni general Ira Iker i Natan F. Tvajning (komadant 15. Američke vazduhoplovne armije) srdačno su se zahvalili jugoslovenskoj državi na spasavanju njihovih vazduhoplovaca. Jedan broj njih je odlikovan ratnim ordenima, a mnogi su objavili svoja sećanja na dane provedene kod partizana i uputili brojne zahvalnice. Ne treba zaboraviti celu istinu.
Toje istina u moje selo Recicu su ih likvidirali postoje i danas zivi svedoci.Kad su cetnici zaklali mlade Britanse pilote.Selo Recica kod Pozarevca.Tacno se zna mesto likvidacije pilota.Zasto to ne obelezitw.Cetnici su bili obicna neorganizovana banda.Koja je ubijala i Srbe.
Смрадиша, ако је и истина то што си написао, не треба да мешаш четнике ЈВуО са Пећанчевим четницима.
Људи, не треба веровати изјавама уцењених четника датим после рата, попут тог „Пожаревца“.Ја знам да су комунисти на Београдском процесу говорили о „два заклана савезничка пилота“ који су се после два дана јавили да су живи.
Пракса у српској и црногорској јавности осамдесетих година била је да о проблематичним догађајима Другог светског рата први говоре песници, и догађаје о којима се није смело писати претачу у стихове. Први ко је о овој теми проговорио био је Матија Бећковић у својој поеми „Чији си ти мали?“, сликајући сценама личног искуства трагику оних који су остали без ближњих и тиме били посебно обележени у црногорском друштву после 1945. године. У исто време, у Србији, крагујевачки лист „Погледи“ умногоме је заслужан за отварање ове теме, сакупљање нових података а посебно фотографија. Ова пракса остала је до данас, на истоименом интернет-сајту који води Милослав Самарџић. Од почетка деведесетих почело је отварање ове теме у српско-црногорској јавности. Црногорски историчар Бранисав Ковачевић понудио је 1993. године научну студију „Од Везировог до Зиданог Моста“. Био је то искорак не само у описивању босанске голготе црногорских снага и народа, већ и у критици револуционарне праксе масовних ликвидација заробљеника по завршетку рата. Током деведесетих ово интересовање се наставило кроз неколико студија др Вучете Реџића, које су се фокусирале махом на грађански рат који је пламтео у Црној Гори 1942. године. Од средине деведесетих у јавности се појавило неколико студија јереја Велибора Џомића. Он се бавио судбином свештенства и институција Митрополије црногорско-приморске, осветљавајући један потпуно запостављени сегмент трагике националних снага и институција у Црној Гори у Другом светском рату. Посебно се бавио трагичном судбином митрополота Јоаникија и његовом ликвидацијом у потаји јуна 1945. године .Окупацијом, грађанским ратом и покретом отпора бавили су се у протекле две деценије и Драган Ненезић, Коста Николић, Милослав Самарџић и Александар Стаматовић у више својих студија. У протеклих десет година, издата су и два посебна издања која говоре о страдању Црногораца – четника, на крају Другог светског рата. То су обимна књига Сава Греговића са многобројним изјавама и више од 5.200 пописаних имена невољника који су „одступили“, односно настрадали, као и збирка текстова савременика и научних прилога у уредништву Славише Губернића …………КО ЖЕЛИ ДА ЗНА, ПРОЧИТАЋЕ. КО НЕ ЖЕЛИ, ЗАУВЕК ЋЕ ОСТАТИ ЗАРОБЉЕН У БРАТОМРЖЊИ И СРБОМРЖЊИ.
ИНДОКТРИНАЦИЈА је процес НАСИЛНОГ усађивања идеја, ставова, когнитивних стратегија или професионалних методологија .Разликује се од образовања због чињенице да се од индоктринисане особа очекује да НЕ ДОВОДИ у питање и критички НЕ ИСПИТУЈЕ доктрину која му је усађена у мозак и коју је научила.
Пример:
ДАНГИЋ, четнички командант, антифашиста
МЕСИЋ, командант хрватске добровољачке јединице на Источном фронту, „антифашиста“
ДАНГИЋ: СРБИН, жандармеријски мајор
МЕСИЋ: ХРВАТ, артиљеријски потпуковник
ПОЧЕТАК РАТА:
ДАНГИЋ: одлази у ЧЕТНИКЕ
МЕСИЋ: ступа у армију НДХ
ДО ЗАРОБЉАВАЊА:
ДАНГИЋ: ратује против УСТАША у источној Босни (вероватно и против партизана)
МЕСИЋ: високи официр у хрватској добровољачкој пуковнији, повремено и пред распад и командант
ОДЛИКОВАЊА:
ДАНГИЋ: од Италијана и Немаца сигурно НЕ
МЕСИЋ: више немачких и НДХ одликовања, између осталих НЕМАЧКИ ГВОЗДЕНИ КРСТ ЗА ХРАБРОСТ
ЗЛОЧИНИ ПОДЧИЊЕНИХ ЈЕДИНИЦА:
ДАНГИЋ: вероватно против Муслимана у источној Босни
МЕСИЋ: злодела његове пуковније у Русији
ЗАРОБЉАВАЊЕ:
ДАНГИЋ: заробили га НЕМЦИ априла ’42, немачки логор у Пољској
МЕСИЋ: заробили га Руси у Стаљинградској бици почетком ’43, совјетски логор „Нова шанса“
ДАНГИЋ: бежи из логора ’44., придружује се пољском отпору и ратује против НЕМАЦА, наводно чак и као командант
МЕСИЋ: да би спасао главу ’44. прихвата да ступи у ПРВУ ЈУГОСЛОВЕНСКУ БРИГАДУ , чији костур чине ПРЕЖИВЕЛЕ УСТАШЕ, и са том јединицом „ратује“ против Немаца
ЕПИЛОГ:
ДАНГИЋ: ИЗРУЧЕН, ОСУЂЕН и СТРЕЉАН у Сарајеву
МЕСИЋ: ПЕНЗИОНИСАН НАКОН РАТА КАО УЧЕСНИК НОБ-а . Тито је Месића лично примио 1944.г. и по изјави сведока партизана “ невиђено љут оштро КРИТИЗИРАО због суделовања у фашистичкој војсци“
Ето, то је разлика између АНТИФАШИСТЕ ДАНГИЋА и „АНТИФАШИСТЕ“ МЕСИЋА и та разлика се на штету ДАНГИЋА НЕГУЈЕ ОД МЕСИЋЕВАЦА ДО ДАНА ДАНАШЊЕГ !!!
Odlicna analiza, svaka cast i od srca cesttitam.
Srpska nesreca je zamaskirana floskulama bratstva jedinstva, kao ida i mi i oni imamo petu kolonu.
Ali da li smo i mi tvorci svoje nesrece….
Тамо су била два скота. Испаде да су сви пилоти падали у Прањане. Свели целу акцију на једно село. Скотови незнају за срамоту.