Пастирска психологија као изазов савременој психологији по учењу Павла Евдокимова о Јунгу

Пише: Марија Веселиновић

Психологија данас нуди разне методе за разумевање и лечење људске душе, ослањајући се углавном на научна истраживања и емпиријске податке. Она настоји да проникне у сложене механизме психе, откривајући узроке психолошких поремећаја, образаца понашања и начина на које несвесни садржаји обликују човекову свест. Савремена терапија тежи равнотежи унутрашњих конфликата, проналажењу аутентичности и самоспознаји, али остаје у границама психолошког, не досежући димензију онтолошког преображаја.

Из перспективе православне духовности, човек није само психолошко већ и духовно биће, створено по лику и подобију Божијем, са коначним призвањем ка обожењу. Зато се поставља питање – Може ли се истинско исцељење постићи унутар оквира хуманистичке психологије, ако оно не узима у обзир тајну човекове боголикости? Да ли су психолошки приступи који се ослањају на анализу и интеграцију личности довољни за целосно исцељење душе, или се оно може постићи тек када се човек преобрази кроз однос са Богом?
Управо у том контексту, дубинска психологија Карла Густава Јунга представља један значајан покушај разумевања унутрашњег света човека. Јунгова мисао проширује границе психологије јер у психи препознаје дубље садржаје који су митолошки, симболички и, у извесном смислу, духовни. Он открива у човеку архетипске структуре, колективно несвесно и религиозне мотиве који нису само индивидуални већ и уткани у саму природу људске психе. У том смислу, његова психологија излази из уског оквира научне емпирике и отвара простор за разумевање мистичког, али, ипак, остаје у границама симболичког тумачења, не допирући до онтолошке стварности духовног преображаја.
Отуда пастирска психологија, као приступ који обухвата и психолошке и духовне аспекте личности, превазилази Јунгов модел. Она не тежи само интеграцији човекових унутрашњих аспеката већ и њиховом очишћењу и преображају кроз искуство живе вере. Док дубинска психологија истражује религијске представе као архетипске манифестације несвесног, пастирска психологија сведочи да је духовна реалност много више од психолошког феномена – она је стварно присуство Божије у животу човека, кроз које се остварује истинска целовитост личности.
Јунгова анализа психе довела га је до открића архетипова, колективног несвесног и процеса индивидуације – феномена који указују на то да човек у себи носи древне симболичке структуре које обликују његов живот. Архетипови, како их је он видео, нису пуки производи индивидуалног искуства, већ универзалне, урођене матрице које се манифестују у сновима, митологији, уметности и религији. Оне представљају дубоке обрасце који одређују човекову психолошку реалност и његову потрагу за смислом. Управо ту Јунг препознаје религиозне мотиве као елементе колективног несвесног који се јављају у различитим културама кроз сличне симболе – архетип Великог Мајчинског, Сенке, Божанског Детета, Жртвованог Бога.
Његова психологија уводи у простор унутрашњег искуства, пружајући човеку методе за разумевање сопствене душе кроз анализу митолошких и религиозних симбола. Она нуди пут ка целовитости личности, настојећи да интегрише супротстављене аспекте психе и тиме доведе човека до унутрашњег склада. Посебно је значајан процес индивидуације, који Јунг описује као пут ка целокупности бића, кроз прихватање, интеграцију и освешћивање различитих несвесних садржаја личности.
Међутим, иако се Јунгова психологија приближава духовној димензији људске природе, она остаје унутар оквира психолошке интеграције, без продора у онтолошку стварност преображаја личности. Његов систем, упркос наглашеној симболичкој повезаности са религијским искуством, религију ипак третира као психолошки феномен – не као онтолошку чињеницу, већ као механизам самоостварења личности. Он не доводи у питање реалност Божанског као постојеће, трансцендентне истине, већ га смешта у домен несвесног. У том смислу, Бог у Јунговој мисли није личносно Биће са којим човек ступа у однос љубави и заједништва, већ архетипска структура која проистиче из дубина психе и симболизује човечију унутрашњу потрагу за пуноћом.
Такав приступ остаје заробљен у антропоцентричном оквиру јер се читав духовни живот тумачи као процес који се дешава унутар човекове психе, а не као стварно учешће у божанској стварности. Из перспективе православног богословља, ово представља значајно ограничење. Човек не тежи само интеграцији различитих делова своје психе већ тежи и преображају – не само прихватању сопствене сенке већ њеном очишћењу, не само сагледавању архетипова већ превазилажењу њихове симболике кроз стварни однос са Богом. Док Јунг остаје унутар граница психолошког развоја, православна духовност иде даље, нудећи стварну метаноју – преображај у светлости благодати.
Јунгово разумевање религије као психолошког феномена лишава је њене пуне стварности. Симболи које он проучава јесу делимични одраз духовних истина, али они сами по себи нису довољни за спасење човека. Истинска целовитост личности не постиже се само самоспознајом већ онтолошким преображајем, кроз који човек престаје да буде само психолошко биће и постаје нова личност у Христу.
Пастирска психологија, дубоко укорењена у православној духовности, не зауставља се на анализи психолошких стања, већ тежи исцељењу кроз преображај личности у светлости искуства Цркве. Она не посматра човека као саморазвојни пројекат који се завршава унутрашњом хармонизацијом, већ као биће позвано на превазилажење себе кроз покајање и благодатну промену. У њеном средишту није само психолошка интеграција већ преображај срца и целокупне личности.
Покајање, као суштинска промена ума, није само прихватање сенке или несвесних аспеката личности већ истинско умирање старом „ја” и рађање нове личности у Христу. Свети апостол Павле истиче: „Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем” (Римљанима 6: 11). Овај процес подразумева дубоку унутрашњу трансформацију која превазилази пуку психолошку анализу и води ка духовном препороду.
Литургија у православној традицији није само ритуал који служи психолошкој равнотежи већ реално учествовање у новом животу и заједници са Богом. Свети Иринеј Лионски наглашава: „Наше учење је сагласно са Евхаристијом, и Евхаристија потврђује наше учење” (Против јереси, књига 4, глава 18, одељак 5). Кроз литургијско учешће, верници не само да симболично обележавају духовне истине већ стварно учествују у тајни спасења и преображаја, доживљавајући присуство Божије благодати, која исцељује и освећује.
Аскетика, као саставни део пастирске психологије, није средство за прихватање или интеграцију подсвесних садржаја, већ простор очишћења и ослобођења од унутрашњих окова палог света. Свети Исак Сирин у својим делима истиче да је истинска аскеза пут ка стицању Духа Светога и преображају целокупне личности (Слова подвижничка, слово 1). Овај подвиг није усмерен само на психолошку равнотежу, већ на дубоко духовно очишћење и сједињење са Богом, што доводи до истинске слободе и целовитости личности.
Карл Густав Јунг је у својим истраживањима наслутио духовне дубине људске психе, али је остао на нивоу симболике, неспособан да закорачи у стварну онтологију спасења. Његова мисао представља један облик духовног боготражења, али без пуне светлости која долази из искуства Цркве. Она остаје у оквирима човечијих психолошких процеса, без преображајне силе која може довести до стварног исцељења и обожења.
У том смислу, пастирска психологија нуди дубљи и свеобухватнији одговор јер не лечи само унутрашње расцепе и конфликте већ човека води ка његовој истинској судбини – обожењу. Она не нуди само технике и методе за психолошку интеграцију већ враћа људској души њену праву природу, преображену у Богу. Свети Атанасије Велики каже: „Бог је постао човек да би човек постао бог” (О очовечењу Логоса, 54, 3), указујући на крајњи циљ људског постојања – обожење кроз заједницу са Христом.
Док савремена психологија настоји да разуме човека изнутра, пастирска психологија га позива да се уздигне изнад себе, превазилазећи своје палости и ограничења. Она не тежи само хармонији и равнотежи већ стварној промени, оном тренутку када човек престаје да буде одраз својих архетипова и постаје оно за шта је створен – ново биће у Христу. Свети апостол Павле подсећа: „Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде” (2. Коринћанима 5: 17). Овај позив на преображај превазилази оквире психолошке анализе и уводи у тајну новог живота у Богу, где човек налази своје истинско испуњење и смисао.
Пастирска психологија, дакле, не само да препознаје дубине људске психе већ и указује на пут ка њеном преображају кроз учешће у животу Цркве и заједницу са Богом. Она интегрише психолошке и духовне аспекте личности, водећи човека ка истинском исцељењу и обожењу, што представља крајњи циљ људског постојања.
Али ако савремена психологија заиста тежи целокупном разумевању човека, онда мора признати своју највећу границу – чињеницу да без Бога нема истинског исцељења, већ само бескрајног кружења око сопствених сенки. Јер шта је психологија која одбацује трансцендентно, ако не само уметнина огледала у коме човек никада не види свој прави лик?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: