Паштровски јеремонах који је Србима поклонио капитално дјело српске писмености: ,,Први српски буквар“ инока Саве из 1597.

8 месеци ‎ ИН4С

„Први српски буквар” инока Саве, јеромонаха у манастиру Дечани, штампан је 1597. у штампарији „Ђулијано Рампацети”, у Венецији. О Сави Иноку не зна се ништа више до да је био родом из Паштровића и да је био јеромонах манастира Дечани. Бурна времена, брзо су буквар бацила у заборав, па за њега није знао ни Вук Караџић.

Први српски ,,Буквар" инока Саве из 1597. године

А за буквар се случајно сазнало. Најприје је 1893. руски конзул у Скадру Крилов прво издање, штампано у Венецији 20. маја 1597, поклонио новинару и преводиоцу Окици Глушчевићу, а касније је, 1921, друго издање, штампано 25. маја 1597. у Дубровнику, гдје је био на пропутовању, купио инжењер Милорад Димитријевић, из Београда.

Бурна историјска времена на простору Балканског полуострва утицала су на то да Буквар вјековима буде заборављен, тако да за њега није знао ни Вук Караџић, писац једног од првих српсих ћириличних бувара, све док га током 1903. године, Љуба Стојадиновић није пронашао приређујући „Каталог Народне библиотеке Србије” и унио га као „Први српски буквар” инока Саве међу дјела српске писмености.

Судећи по Бувару, Инок Сава је био један од образованијих Срба тога доба, који је разликовао рускословенски од српског и при писању буквара водио рачуна да уџбеник буде бар онолико српски колико је руски био за своје ученике. Такође Инок Сава је данашњим филололозима омогућио да упореде оновременски рускословенски и српскословенски текст у штампаним књигама и уџбеницима.

Шира српска јавност са Букваром је упозната тек након репринт издања насталих у 21. вијеку, када су дневни лист „Политика” и 20 година касније Завод за уџбенике Србије поновним штампањем „Првог српског буквара” одлучили да се коначно скине вео тајни над овим капиталним дјелом писмености на српским просторима.