Патологија Милове диктатуре

Пише: Александар Петровић

Диктатор скоро никада не мисли о себи као о диктатору. Више му одговарају изрази попут „спасилац“, „краљ“, „легенда“, или слични. Он ужива у њима, али реалност је другачија. Ако би у једној реченици могли дефинисати ко је диктатор, онда је то – онај који има неограничену моћ и презире оне који му служе.

Ево примера за нас у Црној Гори. Узмимо у разматрање случај Миливоја Катнића, главног специјалног државног тужиоца, и Зорана Бећировића, власника портала Актуелно.ме.

Оба су Милови „специјалци“ и оба су у рату један против другог. Први је специјализован за хапшење његових „пријатеља“ и политичких противника, а други је још увек активна веза са Дерипаском и противник Милана Роћена.

Против Бећировића Катнић покреће процес, њега приводе, па га потом пуштају, а он, у исто време, у колумнама на свом порталу исмејава Катнића као „Миловог специјалца за тужбе по налогу“. Мило ћути, одговара му да се они међусобно „једу“, јер ће, закључује, бити слабији у односу на њега и још више од њега зависни. Оба долазе код њега, или он иде у ноћни провод са „Ћоћом“ Бећировићем, од којих се Катнићу леди крв у жилама. Свако сваког оговара, а Мило их замишљено слуша. Корисни су му, оба воде рат против његових противника, попут бедема претходника, попут жртвованог пука, жртвовани у одбрани његове тврђаве моћи. И ништа више од тога, иако им он даје за право да помисле да су нешто важнији или утицајнији.

Данас се Катнић нуди да „погине“ уместо шефа, само да њега не дирају. „Оставићу ја моје да га чувају“, каже тужилац, синоћ, пре изјаве, негде у ноћи између Никшића и понора, наводе сведоци који се плаше да им се имена не сазнају. Иако рационално свестан да се ту ради о моралном слугерањству, крају сваке људскости, схвата да тиме брани свог шефа. А Мило и даље ћути, користи се њима све док су у „игри“, а они клече, моле за лојалност и жртвом плаћају остатак „јавног живота“. Тако је то у Миловој демократији.

Што си неважнији и нижи пред собом, њему си потребнији и вреднији. То је закон његове „демократске диктатуре“.

Право да победе код њега имају они које он може претходно „згазити“, и зато ће га Никшић поразити јер Никшић није ничији слуга, нарочито не ономе који га је одавно заборавио и који је своје вредности из Никшића, уз помоћ омиљене амбасадорке, одавно преселио, кажу обавештени, на локацију Дубаи, Уједињени Арапски Емирати.

(Борба)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: