Патријарх српски Гаврило од надгледане слободе јануара 1945. до повратка у Патријаршију новембра 1946. године (други дио)

Пише: проф. др Вељко Ђурић Мишина

Напомена: Текст је написан на основу малобројне литературе и прилично обимне архивске грађе коју сам прикупио и објавио под насловом Летопис Српске православне цркве 1946–1958. године. Време патријарха Гаврила (1946–1950) и патријарха Викентија (1950–1958), Книн–Београд 2000-2002, стране 183–229. Посебно мјесто у грађи имају докумената из досијеа патријарха Гаврила, који се устројили припадници Њемачке безбједоносне службе 1941, а наставили 1945. године припадници разних дјелова Савезног министарства унутрашњих послова, а које сам добио од једног пријатеља Крсте Лековића, припадника Управе државне безбједности која се бавила Српском православном црквом.

Патријарх Гаврило и епископ жички Николај (Велимировића) од 8. маја 1945. били су под пажњом америчких војних снага. Захваљујући информацији о њима које су допрле до команданата, Американци су омогућили патријарху да 12. маја упути писмо њујоршком бискупу Вилијаму Томасу Манингу из Америчке епископалне цркве.

Патријарх је обновио жељу да оде у Швајцарску па се средином јуна 1945. обратио америчком посланству у Берну. Одобрење није добијено!

Док су дани полако и монотоно пролазили, а патријарх није могао да одлучује о својој судбини, српски политичари у Лондону сматрали су да он не треба да се врати у Југославију. Тако је Милан Гавриловић, средином јула 1945, писао Константину Фотићу у Вашингтон а овај, 27. јула, епископу Дионисију. Молили су епископа да код Епископалне цркве у Њујорку, предузме све што је могуће како би се добила улазна америчка виза за патријарха.

Међутим, епископ није био одушевљен том идејом већ је предлагао да се патријарх врати у Југославију наводећи неколико разлога, између осталог и мишљење Епископалне цркве. Међутим, у писму Гавриловићу, написаном нешто више од два мјесеца касније, 5. октобра, био је сасвим супротног мишљења! Али, епископова настојања да добије америчку визу нису уродила плодом.

Како је патријарх мијењао боравиште, вјероватно није примао прве поруке од епископа. Када је први пут дознао о тој акцији, налазио се у Риму. Тамо се обратио америчкој амбасади али они нису ништа одговорили.

За судбину патријарха Гаврила сазнавали су и највиши органи нове, комунистичке власти у Југославији. Информације су добијали од својих војних и дипломатских мисија стационираних по Европи и Америци. Прве вијести добијене су из Лондона 7. јула и говориле су да се руски патријарх, приликом боравка у Јерусалиму, распитивао о српском патријарху.

Патријаршија у Београду добила је 7. јула 1945. прве вијести, додуше непровјерене и незваничне, о патријарховом путешествију. Прво писмо упућено патријарху датирано је 14. јула и том приликом је наглашена радост због сазнања и садржавало је позив да се врати на патријаршки престо.

Средином августа патријарх је стизао у бању Монтекатини у Италији. После неколико дана, представници нове југословенске власти су покушали да контактирају са њим.

После сусрета, 21. августа предложили су својим надређеним како и шта даље треба да се ради са патријархом поменувши његове предратне пријатеље. Потом је патријарха посјетио високи обавјештајни официр Радисав Распоповић, било је то 25. августа. Сусрет је уприличен захваљујући извјесном енглеском официру, капетану Илији Радуловићу. У разговору, патријарх је казао неколико негативних ријечи о епископу Николају и митрополиту Јосифу а његов секретар Митар Џаковић пожелио да Јосип Броз посредством изасланика упути позив за повратак у Југославију.

Патријарх је примио поново Распоповића који је тада био у друштву са Јосипом Смодлаком. Смодлака је поновио позив за повратак у Југославију. Ускоро су патријарху писали предратни пријатељи позивајући га да се врати.

Нови посјетилац патријархов био је амерички официр српског поријекла Никола Степановић. Он је патријарху пренио позив краља Петра II Карађорђевића да му крсти прворођеног сина Александра.

Прихвативши позив, патријарх је пропутовао Сан Ремо (гробови црногорског краља Николе Петровића и његове супруге Милене), посјетио накратко Париз и 16. октобра стигао у Лондон.

Тих дана у Лондон је истим поводом допутовао и епископ Николај. Крштење краљевића Александра обављено је 24. октобра по канонима и традицији Српске православне цркве.

Крајем мјесеца патријарх се срео са поглаваром Англиканске цркве, кентерберијским надбискупом. Онда је, 30. октобра, стигло британско наређење да напусти њену територију, под изговором да му је истекла виза.

Тамошњи Срби понудили су патријарху да са епископом Николајем отпутује у Америку. Он је то одбио па је епископ отпутовао сам. Тако су се путеви двојице српских архијереја раздвојили.

Наставиће се…

Прочитајте још:

Патријарх српски Гаврило од надгледане слободе јануара 1945. до повратка у Патријаршију новембра 1946. године (први дио)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: