Патријарх српски Гаврило од надгледане слободе јануара 1945. до повратка у Патријаршију новембра 1946. године (први дио)

Пише: проф. др Вељко Ђурић Мишина

Напомена: текст је написан на основу малобројне литературе и прилично обимне архивске грађе коју сам прикупио и објавио под насловом Летопис Српске православне цркве 1946–1958. године. Вријеме патријарха Гаврила (1946–1950) и патријарха Викентија (1950–1958), Книн–Београд 2000-2002, стране 183–229. Посебно мјесто у грађи имају докумената из досијеа патријарха Гаврила, који се устројили припадници Њемачке безбједоносне службе 1941, а наставили 1945. године припадници разних дјелова Савезног министарства унутрашњих послова, а које сам добио од једног пријатеља Крсте Лековића, припадника Управе државне безбједности која се бавила Српском православном црквом.

После васпостављања Пећке патријаршије 1920, дотадашњи митрополит београдски и цијеле Србије Димитрије (Павловић) изабран је за првосвештеника уједињене Српске православне цркве, и он је патријарховао до 1930. године. Њега је наслиједио дотадашњи митрополит скопљански Варнава (Росић), 1930–1937. године.

Његов наследник, митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић) био је трећи првосвештеник, чија је биографија пребогата великим и малим догађајима, мукама и проблемима, угледним и контраверзним личностима, великим дјелима и ситним промашајима, по времену аустроугарског заточеништва у Првом свјетском рату и њемачког у Другом…

Архипастирство патријарха Гаврило је имало три раздобља: прво, од избора до Априлског рата (1938–1941), друго ратна интернација (1941–1945), и треће, од ослобођања из заточеништва до смрти (1945–1950).

Мада су историчари много тога до сада разјаснили, тако да готово и нема важније непознанице у тој бурној биографији, вриједи се подсјетити неколико одвећ занимљивих детаља. Један од њих представљају патријархове активности од почетка 1945. до повратка у Југославију новембра 1946, и у том контексту боравак у Риму 1945. године.

Познато је да су њемачки официри сачинили план употребе патријарха Гаврила и епископа жичког Николаја (Велимировића).

Наиме, они су планирали да 1. фебруара 1945. у Салцбургу окупе високе представнике православља из Румуније, Мађарске, Пољске, Чешке и Словачке, то јест са територија на којима су раније власт држали Њемци. У ствари, поменути план имао је своју другу страну. Наиме, угледни и утицајни њемачки дипломата на Балкану, Херман Нојбахер је сматрао да тај састанак треба да предуприједи напоре и корист које су у Москви планирали са окупљањем делегација православних Цркава. Познато је да је тај састанак одржан а да је у име Српске православне цркве из Београда, са дозволом комунистичких власти, присуствовао митрополит скопљански Јосиф (Цвијовић).

Према једним изворима, патријарх је начелно пристао али је поставио услове које су њемачки обавјештајни стручњаци одбили. По другим изворима, одбијање је оправдао злочињењем архијереја Румунске православне цркве у процесу ширења организације усташке Хрватске православне цркве, што је представљало велики преседан у канонском устројству у источно-православној заједници.

Њемци су имали више предлога шта даље радити са патријархом и епископом Николајем.

Насупрот Херману Нојбахеру, који је имао више разумијевања за српске архијереје, Јоаким фон Рибентроп, министар иностраних послова, био је велики скептик. Како је састанак православних делегација у Салцбургу 1. фебруара 1945. који су планирали пропао, одлучили су да патријарх и епископ добију слободу кретања. У том контексту организована је и прослава Светог Саве у храму у Бечу.

Њемци су двојицу српских архијереја из Беча премјестили у мало мјесто Фелден. Контрола над њима попустила је па су архијереји могли да се сусрећу са појединим српским политичарима и ратницима (Милан Недић, Димитрије Љотић, војвода Момчило Ђујић и други). Тако су 20. априла 1945, дан уочи Васкрса пристигли у Трст.

После неколико дана, у тај град стигао је Херман Нојбахер, донијевши потребна документа за пут архијереја у Швајцарску. Судбина је ипак другачије хтјела па су у Килбилу 8. маја дочекали слободу коју су им донијели припаднициа једне америчке дивизије.

Тога дана завршен је дио архипастирства без стварног обављања патријаршких дужности а започео трећи период од два дијела: први, боравак у емиграцији и без утицаја на збивања у Српској православној цркви до повратка, и други, од повратка на патријаршку столицу у Патријаршију до смрти маја 1950. године…

(Наставиће се)

Прочитајте још:

Митрополит Амфилохије: Премијер Душко Марковић да не уцјењује

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: