Патријарх српски Гаврило: Писмо Брозу и повратак у Патријаршију
1 min read
Патријарх Гаврило Дожић
(Патријарх српски Гаврило од надгледане слободе јануара 1945. до повратка у Патријаршију новембра 1946. године, шести дио)
Пише: проф. др Вељко Ђурић Мишина
Напомена: текст је написан на основу малобројне литературе и прилично обимне архивске грађе коју сам прикупио и објавио под насловом Летопис Српске православне цркве 1946–1958. године. Време патријарха Гаврила (1946–1950) и патријарха Викентија (1950–1958), Книн–Београд 2000-2002, стране 183–229. Посебно место у грађи имају докумената из досијеа патријарха Гаврила, који се устројили припадници Њемачке безбједоносне службе 1941, а наставили 1945. године припадници разних дјелова Савезног министарства унутрашњих послова, а које сам добио од једног пријатеља Крсте Лековића, припадника Управе државне безбједности која се бавила Српском православном црквом.
Комунистичке власти имале су своје методе рада и са патријархом. Показујући своју, наводну, незаинтересованост приморале су га да 15. октобра напише писмо „предсједнику Министарског Савјета Федеративне Народне Републике Господину Маршалу Јосипу Брозу Титу“ у коме је правдао текст Васкршње посланице и на крају тражио помоћ око повратка у Југославију.
Броз није одговорио на то писмо!
Митрополит Јосиф написао је 16. октобра службено писмо Синоду о најважнијим догађајима везаним за патријарха Гаврила. Синод је писао 6. новембра Александру Ранковићу, савезном министру унутрашњих послова о реализацији повратка патријарха Гаврила у Београд, подсјећајући на недавне разговоре и обећања.
Патријарх Гаврило вратио се у Југославију 14. новембра 1946. године. Пред Саборном црквом у Београду дочекало га је неколико хиљада људи. Један дио свештеника и вјерника је то схватио као слабост.
Познате су тврдње да се патријарх Гаврило вратио у Југославију на писану молбу митрополита Јосифа, упућену док је боравио на лијечењу у Чехословачкој. По истим, митрополит је поручивао патријарху да ће бити лакше у земљи, са народом него у иностранству.
Има и верзија да се патријарх вратио у Југославију после договора са епископима Николајем и Иринејем. Но, докази за ту тврдњу нису наведени.
Јосип Броз је повратак патријарха Гаврила објаснио сљедећим ријечима: „Он је дошао са обостраном жељом; и нашом и њиховом. Ми смо се надали да ће његов повратак у Југославију много допринијети да се онемогући рад извјесним елементима у православној цркви, који су се у вријеме окупације показали веома рђаво, тако да бар у православној цркви буду сређене прилике, да бар она не ради против државе.“.
По британским изворима из Београда, значајну улогу у повратку патријарховом у Београд имао је чехословачки предсједник Бенеш, који је нешто раније интервенисао код југословенских власти.
Повратак патријарха Гаврила после шестогодишњег одсуства са патријаршијског трона био је сплет многих околности. Једна од значајнијих је да он више није имао куд осим у Патријаршију!
Крај
Прочитајте још:
Патријарх српски Гаврило: Позив архијереја да се врати у земљу, проблеми у Црној Гори и Македонији
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Неда се Морачанима с властодршцима ,а Гварилу се није дало ни са једним било са којим !
Црква је увјек била насупрот валастима и у њуима нема саговрника камоли пријатеља.
Код некога је проблем, а до њих није у стври до Цркве-СПЦ,валдари нам или „препметни“ или мање паметни ,или оавко као ови данас кретени.Један би да пресједава Сабором а други да је он умјесто Бога, па ту није тешко бити против власти,али у краљевинам икао су оне биле наводно за цркву и њено учење јднако су били одсутни у политичком дјеловању чак много опаснијем од овга данас.Културу су подредили масонерији а Цркву су хтјели да поунијате,опасан је то ствар која се и данас види.Ово што ови данас раде је толико видљиво да се наравно и саваком илое образован смије,у стври смију се сви сем пар плаћених идиота.Краљеви нам нијесу били миропамазани а ико су којим лсучајем као Никола то није било канонски,Александар је проглашен краљем Уством није хиротонисан,има ту доста ствари које заборављамо,али добро све је то прошлост, ова двоица немају потребе за тиме они се осјећају краљевима а хиротонија, или боље рећи скидање са трона је у токуа да нијесу ни постали то што су наумили.
За вријеме Обреновића је позната сукоб између архиепископа београдског Михаила Јовановића и политике двора,приговрало се Митрополиту да је националиста и да ради на уједињењу свих Срба,интресанто који приговри некоме ко је у Цркву и води вјереру.
Сукоб са кнезом Миланом довео је до таога да је збачен са троона српске цркве октобра 1881 ,разлог је био наводно таксе,има тога сличног и данас,тако да је добро да је Црква одовјена од државе Уставом ,само да ли је то сада случај у нас,ако јесте колико и под којим условима ,тема широка и дугачка!
Da mu ne bi Crmnicana, ne bi docekao povratak ziv. Umro bi u Ceskoj.