Патрик Бјукенен: Шта се крије иза посртања Запада

Пише: Патрик Бјукенен

Да ли је случајност или епидемија ова бољка што изненада изазива парализу у водећим земљама Запада? Са признањем адвоката Мајкла Коена да је сарађивао са Доналдом Трампом у подмићивању Сторми Данијелс и Карен Мекдугал, америчка позорница је спремна за представу која ће се одвијати наредне двије године.

Док демократе опипавају терен за наредну предсједничку кампању гажењем Трампа, естаблишмент, презрен од стране Трампа и већ једном поражен од њега 2016. године, употријебиће свако оружје из свог позамашног арсенала како би га сломио и срушио, исто као што је учинио са Ричардом Никсоном прије пола вијека.

САД, Британија, Француска

До прољећа 2019, Американци неће моћи да избјегну салву оптужби на кабловској телевизији и друштвеним мрежама. Спољњи свијет ће поново на Америку гледати као на домаћинство са завађеним укућанима. Наша политика постаће још токсичнија него што јесте, а није лако пронаћи шта би то могло да уједини зараћене стране.

Хајде да размотримо ситуацију нашег старог савезника, Велике Британије. Премијерка Тереза Меј је управо била приморана да обећа да неће предводити своју странку на наредним изборима како би могла да преживи гласање о повјерењу у парламенту. Трећина торијеваца је подржала њену смјену.

Питање повјерења је покренуто након што је Мејова морала да откаже гласање о плану за Брегзит који је испреговарала са ЕУ, пошто је постало очигледно да би коалиција торијеваца и лабуриста гласала против њеног плана. Мејова је понижена. Међутим, њено понижење не рјешава ништа. Сат откуцава ка мартовском истеку рока за договор о Брегзиту. А на столу и даље нема плана који би био подједнако прихватљив и за парламент и за ЕУ.

Постоји могућност да Британија једноставно „провали напоље“ из ЕУ, чиме би свим странама била нанијета озбиљна економска штета. Увиђајући то, Брисел је оставио одшкринута врата за случај да на новом референдуму Британија изгласа останак у ЕУ. Али расписивање и одржавање тог референдума би 52 одсто Британаца који су гласали за пуну обнову своје националне независности сматрало издајом. Док је Лондон 2016. желио да остане у ЕУ, Енглеска је гласала за излазак. Сјеверна Ирска је жељела да остане, као и Шкотска, мада је 45 одсто Шкота раније гласало за независност од Велике Британије.

У Француској, након четири суботе анархије, разбојништава и вандализма над националним споменицима, предсједик Емануел Макрон је капитулирао пред изгредницима. Повукао је порез на гориво који је распалио устанак. Пристао је и на то да његова влада додаје 113 долара (100 евра) мјесечно онима који су на минималцу, као и да радницима прековремени рад и божићни бонуси буду исплаћени без пореза. Исто тако ће укинути високе таксе на скромније пензије. Цијена Макроновог повлачења се процјењује на неких 11 милијарди долара, што је 0,4 одсто БДП-а Француске. 

Гдје тражити узроке

Политички колапс Макрона је невјероватан. Године 2017. је освојио готово двије трећине бирача у земљи, а његова „La Republique en Marche!“ је добила апсолутну већину у народној скупштини. Данас Макрону једна од анкета рејтинг ставља на око 21 одсто. Идеја да би он могао да замијени Ангелу Меркел као „лидер ЕУ“ дјелује смијешно.

Што се саме Меркелове – коју су хвалили као „лидерку Запада у Трамповој ери“ – тиче, њена странка и коалиција су изгубили толико бирача на скорашњим изборима да се склонила са мјеста руководиоца ЦДУ и обећала да се неће поново кандидовати за канцеларку.

Четврту највећу економију Европе – Италију – сада води коалиција лијево-популистичког „Покрета пет звјездица“ и десно-популистичке „Лиге“. Коалиција тражи већу слободу у јавним издацима него што је то Брисел вољан да допусти, као и обустављање имиграције преко Медитерана. Уз сукобе Пољске и Мађарске са Бриселом поводом промјена у њиховим политичким системима, испада да ЕУ никада није дјеловала разједињеније.

Који су узроци ових криза западних демократија 21. вијека? Један од њих је сигурно глобализација, са својим стварањем веза између транснационалних елита науштрб националних држава и њихових нативних народа. Престонице – Вашингтон, Лондон, Париз, Берлин – дјелују све удаљеније од држава којима управљају.

Ту је и демографија. Нативна становништва готово свих западних земаља старе, смањују се и изумиру. Морталитет надмашује наталитет. Иако Западњаци живе дуже него раније, сада имају мање дјеце која ће их једног дана замијенити.

Истовремено, западне елите су пригрлиле стране раднике и оставиле широм отворене границе за масовну имиграцију. А људи који долазе, који су углавном сви поријеклом из Трећег свијета, одбијају да се асимилују онако како су се до 1960. асимиловала дјеца европских имиграната у САД из 19. и 20. вијека.

Посљедица свега тога и узрок поменуте кризе је успон трибализма, односно етно-национализма, у потрази за идентитетом и заједништвом „са својима“. Лојалност породици, племену, комшилуку, култури и држави постаје најважнија и уздиже се изнад интелектуалних или политичких сврставања.

Срце има своје разлоге које разум не познаје, рекао је Паскал. И био у праву.

Извор: Нови стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: