Павковићеву књигу укључити у унутрашњи дијалог о Косову

Захваљујући стицају бројних (несрећних) околности, ова књига, која би морала да буде један од пресудних извора „унутрашњег дијалога“ о Косову и Метохији, није оставила готово никакав траг у нашој јавности. Тиме је учињена велика неправда аутору, али још већа штета свима који желе да проблем Косова и Метохије сагледају потпуније и на бази правих истина и чињеница.

До мене је овај двотомни капитални ратни дневник, записан на преко двије хиљаде страна, доспио тек недавно, шест мјесеци након што је написана посвета. Генерал Павковић служи неправедно досуђену казну у војном затвору у Финској и макар са те стране је имао среће. Његови тамничари су културни и љубазни, неострашћени било каквом мржњом и предрасудама. Нажалост, већина његових сапатника из Хага није имала ни толико, па су своје казне издржавали у додатно понижавајућим условима.

Када смо недавно разговарали, телефон је пренио онај исти глас, чврст и самоувјерен, који сам много пута слушао у данима заједничке борбе против НАТО агресије.

Више од деценије тамновања није га сломило и онерасположило. Идуће године се стиче први услов за пријевремено пуштање на слободу, али то није била тема која га је окупирала. Дјеловао ми је као човјек миран у спознаји да је сам урадио све што је морао и без великих очекивања према другима који би то требало да виде.

Књига ми је касније све то потврдила. Нису овдје у питању мемоари или нека врста накнадних сјећања и објашњења. Генерал Небојша Павковић је објавио свој ратни дневник и документа. Она представља, како је у инспиративном предговору написао Никола Шаиновић, његов саборац и хашки сапатник, „кондензовани рат“. Написана је војнички прецизно, генералски умно и патриотски неупитно.

Посвећена је „свим погинулим, рањеним и преживелим припадницима Треће херојске армије и њиховим породицама, припадницима Министарства унутрашњих послова, српском народу на Космету и свима који су учествовали у извођењу Одбрамбене операције Треће армије за 78 дана агресије НАТО-а на територији Космета и југа Србије“.

„Захвалан сам драгом Богу што сам био командант Армије, која је зауставила насилни улазак НАТО трупа на Свету српску земљу — Космет и командовао таквим јунацима и херојима, таквим војницима, старешинама, добровољцима и цивилним лицима који су издржали оно што досадашња ратна пракса није забележила“, поносно изјављује утамничени генерал непобјеђене армије.

Оно што је тужно и не може нам бити на понос јесте чињеница да је издавач ове књиге сам њен аутор. Ратни дневник команданта армије у виду самиздата, попут бројних несхваћених пјесника или промашених мислилаца. И тираж који је „издавач“ могао да приушти од свега пет стотина примјерака, недовољно ни за најужи круг његовог ланца команде, није ни за какво радовање. Ипак, најважније је да се књига појавила. Писали су и раније његови саборци, попут генерала Божидара Делића и Милоша Ђошана, али се овим прилогом јасније види слика цјелине битке која је вођена против мрачне и немилосрдне војне алијансе која је напала једну малу државу без икаквог права и стварног основа.

Недавно је новоизграђени новобеоградски булевар, убједљивом већинском вољом грађана, именован „Хероји са Кошара“. Заслужено и на понос патриотским снагама.

Али и ти епски хероји су имали ланац команде у којем су били и пуковник Љубинко Ђурковић и генерали Божидар Делић, Владимир Лазаревић и Небојша Павковић. Да ли се и на њих односи частан назив хероја?

Ратни дневник команданта Треће армије Војске Југославије даје недвосмислен одговор на то питање. Разумије се да то важи само за оне који желе да знају тачан одговор.