Павле… Један… Вјечан… Непролазан

Пише: Емило Лабудовић

Опет је она ноћ кад су нам јавили да смо погинули. Опет, двадесет трећа по реду, у којој изнова гинемо а не зна нам се ни гроба ни укопа. Ноћ, пуста, фебруарска, која леди крв у жилама и смрзава мисли за челом, као плахе птице под стрехом. И мада нам већ одавно нико не јавља, и без тог црног гаврановог гака знамо: опет смо погинули. Јер, убијен је Павле Никичин Булатовић.

Двадесет и три су, а питање је једно: зашто? Оне се нижу и пролазе, а оно остаје. Остаје, мада је на њега одговорено прије него је и постављено. Јер, мада је ноћ била мучка, издајничка, мрачнија од најцрње ровачке Мрчаве, све је и тада, а сада поготово, било јасно као дан. Павле је убијен да би смо ми погинули. Стријељан је да би смо, кад већ он није хтио, ми поклекли. Склоњен је да би се по нама могло газити, јер док је њега било – било је и нас.

Павла је убило његово Јеванђеље. Јер, он је живио и проповиједао истину, правду, част, поштење, усправан ход, чврст и јасан поглед, хришћанско праштање и братску слогу. Ратник међу пјесницима, пјесник међу ратницима, широка, топла људска душа, надограђена челичним карактером. А вријеме које је долазило није било за то, па је било више него јасно да ни Павле није од тог времена и да је морао бити склоњен. Планер, наручилац, организатор, убица, јатаци… све домаћи изроди и, да опросте и овај текст и честити читаоци, овдашња говна чији се смрад већ тада осјећао. Та кужна и заразна катакомба, брлог змија и пацова, пожмирепа и издајника, бездан је у који смо се, Павловом смрћу, суновратили, покопали самопоштовање и право на историјско трајање којим смо се (да ли с правом) вјековим поносили. Павле, морална громада, бор стасао на ровачкој каменој хриди, није био и није могао бити из те приче. Зато њега данас нема, а ми смо у говнима до гуше.

И, ево, двадесет и трећи пут пишем један те исти текст, један те исти ламент, не над њим већ над нама. Не над његовом смрћу, већ над нашим изгубом. Јер, Павле јесте убијен, али није умро, а ми нијесмо стријељани, али смо мртво море, понор пустоши, безнађа и несвитања. Павле је далеко, далеко прије подмуклог (братског) метка закорачио у непролазно и остао смрти недоступан, док ми, обезглављени и осакаћени, дрво без својих најбољих грана, трунемо и умиремо по сто пута на дан. За Павлом је плакало свеколико Српство, а над нама, оваквим какви јесмо, то Српство само тужи и лелече, узаман и без лијека.

Наша неданица, наше помрачење свега и свачега траје и ево је већ двадесет и трећа ноћ након које се не надамо свитању. Али, баш Павле нас је учио да немамо право на предају, на одрицање од себе самих, на раскид са оним честитим родословима чији смо дио и оним часнин гробовима за које смо нераскидиво везани. За његов поготово. И мртав, Павле је путоказ и опомена, и, за разлику од ових наших, уставно – неуставних судова, окованих партијским ланцима, Страшни суд пред кога се не излази пузећи. И чијој пресуди нема права жалбе, ревизије и застаре. И мртав, Павле је и данас жив. Опомиње и свједочи да је ИСТИНА (а он јој је био највјернији гласник и вјесник) – вјечна. И да ће, док је свијета и вијека, „у цара Тројана бити козје уши“!

Павле, роде, тврда ровачка стијено, почивај у миру и опрости што ти, тако високом и тако недостижном, нијесмо ни до кољена.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: