Пављенко: Свим силама против непријатеља у мени

“Имам 39. година, и тумор на желуцу у трећем стадијуму”, каже Андреј Пављенко, тако лежерно, да свакако одаје човјека који је исте ове ријечи поновио безброј пута. “Нисам улазио у ризичну групу, водио сам нормалан живот, бавио се фитнесом, увијек сам имао добар апетит. У овом узрасту, вјероватноћа откривања ове врсте рака је веома мала: свега три посто… Али, све ово је сад небитно… Сад морамо живјети, и борити се”.

Овај човјек зна све о раку из прве руке. Он је руководилац великог онколошког центра у Санкт Петербургу, са више од десет година праксе, и двије хиљаде оперисаних пацијената. Сада се испоставило да је све ово вријеме не само лијечио пацијенте, већ и учио…

“У мојој клиници, видио сам пуно снажних људи, који су са великим људским достојанством прихватили ову тешку дијагнозу“, присјећа се др Пављенко. “Нису одустали, наставили су да живе пуним плућима, нису промијенили ни једно од својих начела. Оно што знам о овој болести више од других, не даје ми изговор да будем депресиван. Спреман сам да то превазиђем”.

Да би помогао не само себи, већ и хиљадама других пацијената са сличним проблемима, Андреј је направио онлајн блог, у којем открива своје планове, описује како се осјећа, чак и направи шалу у вези са губитком косе. Дајући лични примјер, жели да промијени стереотипе везане за ову болест.

Са нама је разговарао одмах након друге туре хемотерапије.

Да ли је хемотерапија болна?

“Агресивна хемотерапија представља веома озбиљан метод лијечења рака. Морате бити спремни за нежељене ефекте. Што се тиче бола, то не би требало да буде велики проблем за особу која се навикла да мало истрпи. Сада, одмах након хемотерапије, осјећам се добро. Али знам да се сва токсичност манифестује за неколико дана. Након првог курса имао сам компликације – температуру, грозницу, мучнину, тако да се сада изолујем од друштва пет до седам дана”.
Написали сте на блогу да имате око 50% да живите још пет година. А можете ли потпуно оздравити?

“Да, то је могуће. Имао сам пацијенте чије су почетне позиције за лијечење много горе од мојих, и срео их након много година живе и здраве. Било је пацијената који су живјели дуго година без икаквог лијечења. Још увијек не знамо све о овој болести. А посебно о овој врсти рака. Даље рјешење онколошких проблема неће бити у области хируршких интервенција, већ у области молекуларне биологије и генетике”.

Породица Андреја Пављенка је као сјајна реклама. Прелијепа жена, двије ћерке и син. На заједничким фотографијама – атрибути лијепог живота. Забаве, шампањац, љепота. Много срећних и насмијаних лица. Све је било идеално – до болести.

Андреј је свима рекао да је болестан. Одмах је кренуо у обрачун са непријатељем, очи у очи. Када је, након прве сесије хемотерапије, тата почео да губи косу, окупио је своју дјецу, дао супрузи видео камеру и рекао јој да снима како га брију. “Сада ћемо сви бити ћелави. Мој Боже, како ми је мала глава”, смијао се доктор. Заједно са њим, смијала су се и његова дјеца. Ово је такође дио терапије. Ако се нечему смијеш, оно неминовно губи своју рушилачку моћ.

Да ли став пацијента утиче на шансе за успјешан третман?

“Наравно. То је болест која може трајати годинама, и може се контролисати. Неопходно је то запамтити. Страх је апсолутно нормалан. Можете се мало бојати сваке фазе лијечења. Али, веома је важно да се не паничите. Главни поклон који пацијент може себи да да јесте то, да све своје снаге усмјери ка излијечењу. Најбржи рак уништава оне који се предају. А подршка најближих је истински лијек и благослов”.

Алексеј Иванов: КОМСОМОЛЬСКАЯ ПРАВДА

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: