Павловић о Дучићу: Од сиромашног херцеговачког дечака до једног од наших највећих песника!

„За неколико деценија, Јован Дучић, сиромашни дечак, постао је најпопуларнији песник свог времена, први амбасадор, упознао је бугарског и египатског цара, многе краљеве и владаре, Мусолинија, време у кафанама проводио је са ратницима попут Воје Танкосића и војводе Вука, о њему су похвале писали Скерлић, Слободан Јовановић, нобеловац Џон Голсворти, био на мети страних шпијуна и усташког покрета, али и несрећних мужева чије је жене завео, а волео је чак и једну принцезу…“ каже Павловић.

Јован Дучић рођен је у Требињу, али година и тачан датум нису ни данас са сигурношћу утврђени. Према речима самог књижевника, које можемо сматрати најверодостојнијим, датум је 5. фебруар 1874. Потиче из трговачке породице, од оца Андрије, који је већ 1875. погинуо у херцеговачком устанку, и мајке Јованке, Јоке (рођ. Владиславић).

Умро је на данашњи дан, 1943. године.

Писац, песник и новинар Славиша Павловић, аутор романа „Химерина крв“ који говори о животу Јована Дучића, за портал ИН4С на годишњицу Дучићеве смрти говори о његовом животу.

Колико је Јован Дучић битна фигура у српској историји?

– Он је један од наших највећих песника. Чињеница да је и данас један од најпродаванијих аутора, и најчитанијих, у свим генерацијама, искључује нас из претеране полемике о томе, барем када је књижевни рад у питању.

Чак и да изузмемо чињеницу да је један од наших највећих песника, он је први дипломата у рангу амбасадора у нашој историји, што га такође, као историјску личност, издваја из просечности, али и говори о његовом успешном раду на више поља.

Међутим, најбоље објашњење дао је велики Иво Андрић, који му је у посвети написао: „Ваше дело је постало својина једног народа. Вашим именом се заклињу покољења. Али, када би нешто било могућно да једном буде заборављено Ваше име и изгубљено Ваше дело, чврсто верујем да би младићи и девојке тих далеких нараштаја хтијући да изразе оно што је најлепше у њима од бола и љубави проговорили језиком Ваше поезије, нашли исте, Ваше, речи и усклике. То је судбина великих песника.“

Његово писање обележило је један век и једно време у ком је било јако важно остати усправан и исправан.

-У сваком времену је то битно, а опстати у томе, притом издвојити се из масе, борба је која траје читавог живота. И мали број успе у томе.
Међутим, неуспех не значи да треба да престанемо да се залажемо за такве вредности. Напротив. Као што Дучић није био непогрешив и савршен, тако нико од нас није, а успех се крије у томе да ли ћемо поклекнути након првог пада или наставити у тој борби.

Ви сте се, у својој књизи „Химерина крв“ осврнули на цео Дучићев живот. Можете ли нам га описати?

-Тешко је, чак и у књизи, описати живот који је почео у периоду пред Херцеговачки устанак, а завршио се у времену када је Хитлер поробио Европу.

То је пут од сиромашног херцеговачког дечака, кога пут води од тада руралног Требиња, преко Мостара, потом Сомбора, Београда, Женеве, Софије, Атине, Рима, Каира, Будимпеште, Букурешта, Мадрида, Лисабона, па све до Чикага, где је проводио последње дане.

За неколико деценија, тај сиромашни дечак постао је најпопуларнији песник свог времена, први амбасадор, упознао је бугарског и египатског цара, многе краљеве и владаре, Мусолинија, време у кафанама проводио је са ратницима попут Воје Танкосића и војводе Вука, о њему су похвале писали Скерлић, Слободан Јовановић, нобеловац Џон Голсворти, био на мети страних шпијуна и усташког покрета, али и несрећних мужева чије је жене завео, а волео је чак и једну принцезу… Пажљив, као и сваки дипломата, а опет склон аферама, попут многих уметника, није презао ни од туча када је одбрана части у питању, па ни од санкција због тога, карактеран, самољубив и дарежљив истовремено, жељан да упозна све што је ново и модерно, а опет традиционалан, Јован Дучић је иза себе оставио филмску причу, чије сам најзанимљивије детаље описао у роману.

Да ли данас Срби памте Јована Дучића, његова дела и надасве да ли се сећају његове борбе за српство пре свега?

-Дучић је увек био актуелан, чак и у периоду када су многе његове песме, због критике или родољубивог призвука, у доба комунизма, биле склоњене и скрајнуте. У томе и јесте његова величина, против које нису имали одговор чак ни његови духовни и идеолошки непријатељи. Били су свесни да што га више буду закопавали у земљу, то ће више и боље изникнути, па су у први план ставили његове љубавне песме.

Данас, родољубива поезија коју је Дучић стварао део је школског програма, тако да мислим да тек долази време, када ће нове генерације, ослобођени трагања за „скривеним“ текстовима, проговорити и исказати оно родољубље које је песник срчано опевао, односно када ће стихове „знак на небу и светлост у ноћи“ схватити као мотив, свесни да се „с кривоклетником завет не прави.“

Колико смо му остали дужни данас, када се праве вредности нажалост најчешће сматрају „примитивним“ особинама, када поштење и правда нису подигнути на лествици онолико колико заслужују?

-Сасвим сам сигуран да Дучић није радио и стварао да му се дугује, нити смо ми рођени дужни, ма како да се понашамо, али ако га посматрамо као човека који нам је открио видике, онда ћемо сами схватити да откад свет постоји, прича се о поштењу, о правди. А правда никад и не треба да буде на прихватљивој лествици, ма колико високо постављена била. Ту треба померати границе.

Оно што је за неке примитивно, за неке је идеал, и обрнуто, а како ћемо се понашати, зависи искључиво од појединца. Наравно, увек се највише чује онај који се вришти, али то никако не значи да је он најпаметнији или најбољи. Треба их игнорисати све док та вриска не почне да заглушује гласове паметних. Некако се надам да ће ови који вриште изгубити глас, јер у супротном…

Да ли би, по Вашем мишљењу, један такав човек и песник могао да живи у оваквом друштву какво је данас?

-Време у ком живимо, између осталог, обликује нас као људе. Колико би он данас био другачији, не знам, сигурно је да би га и савремени систем живљења начинио другачијим. Међутим, заједничка карактеристика код свих великих људи јесте упорност и стални рад на себи, тако да његов успех, да ли као песника, филозофа, дипломате или нечег четвртог, не би изостао.

Има ли данашње друштво сличности са оним из његовог времена?

-Друштво се временом мења у смислу технолошког напретка, међутим, карактер човека и његови поступци су остали исти.

Довољно је само прочитати Дучићев дневник, где каже да је на место амбасадора у Риму постављен „за главу мањи, али за памет нижи од свих других… који је у каријери заузимао места које је тиранима сметало да заузме паметнија и самосталнија личност. Ћуталица из страха и рачуна, сигурна закулисна фигура, веран слуга…“

Међутим, да не будем критичан само према нама, него да сагледамо ширу слику. Током његовог живота догодила су се два велика рата, који су донели огромне и неочекиване промене. Нарочито треба споменути Други светски рат, где је развијена земља с богатом културом, традицијом и престижним универзитетима, правила гасне коморе и вршила експерименте над људима… Ми смо се до данас, барем када је у глобалном свету реч, наизглед сачували од таквих бруталности, али нисмо даље одмакли јер се сличне ствари раде само „у белим рукавицама“.

Касетне бомбе, осиромашени уранијум – долазе исто из најразвијених земаља и тихо уништавају недужне, док ми као највећи проблем света видимо у угрожавању права појединаца и група не схватајући да смо сви, без обзира на припадност групи, идеологији, сексуалном опредељењу, суштински угрожени од глобалног система, који наше небитне различитости, подлежне нивоу дијалога испред сеоске продавнице, користе за скретање пажње.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: