Печалбар са хармоником

Пише: Мишо Вујовић

“Кафана је моја судбина”, певао је последњи боем естрадне сцене, Краљ боема, Тома Здравковић, маестрали извиђач аутобиографских нумера, сетних, тужних, носталгичних и утешних.

Но Митар није Тома, са којим га веже завичај и добра енергија. Митар је скромни улични хармоникаш, по вокацији и изгледу налик Микију Костићу, колеги – хармоникашу из култног филма “Ко то тамо пева”.

Он свира на слух. Пева на мах оно што зна отпева а остатак текста се назире кроз неразумљиви вокал праћен чистим звуцима старе хармонике.

Митар је из Лесковца, ишао је у школу за хармонику са којом обилази свет и од које лепо живи попут многих уличних свирача. Виђен је широм медитерана до Нице, Кана или Монтекарла.

Преко сезоне време проводи у Пиранском заливу и околини. Зарађени новац превентивно шаље супрузи у Бугарску.

Код Баје Рибара, маркантног Никшићанина наврати често. Да одсвира, да се одмори, окрепи пићем, руча.

Дарија, газдарица ресторана.

“Рибар Баја” на самој облали Пиранског залива, каже да ту још живе постулати неких давних носталгичних времена.

“Ако отвориш шаке Бог ће руке. Када рашириш руке, Бог отвара срце”, каже Баја, док Митар развлачи хармонику са осмехом кроз који фијуче промаја. Тражимо песму из Војводине, свира Шумадијо, шумадијо. Македонију је набоо песмом “Нема нема неке се роди…” Црну Гору: “Добро вече изгубљена надо”.

А свако у се ухвати за неки стих, некоме сету пробуди, некоме снагу дигне нека нота, а Митар и када промаши мелодију, нико му не замера. Он је ту да одсвира певајући оно што зна, а што незна покрије душом.

Легендарни Фејат Сејдић, чији је деда био трубач у Српској војсци у пробоју Солунског фронта, није знао да свира на ноте. На слух је унео да распамети људе и у кафани и на концерту о весељима да не говоримо.

“Ви не свирате на ноте?”, питао га је у Гучи један енглески новинар.

“Ако свираш на ноте, где ће ти душа”, одговорио је овај виртуоз трубе.

Митар обилази медитеран на слух, на осмех , на шарм…