Пећка патријаршија припојена називу СПЦ
1 min read
Уколико Сабор Српске православне цркве у мају усвоји промјене Устава, званичан назив Српске православне цркве убудуће ће бити „Српска православна црква – Пећка патријаршија“.
Промјена у званичном називу Српске православне цркве објашњава се жељом да се ојача веза са њеним историјским средиштем у Пећкој патријаршији, али и с Косовом и Метохијом као најважнијим дијелом њене јурисдикције.
Појашњавајући предвиђене измјене, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије казао је за “Слободу”, да се то чини прије свега како би се правилније дефинисало историјско одређење Српске православне цркве.
– Ми то не доживљавамо као промјену имена. То је само појашњење са циљем да се истакне на првом мјесту историјско утемељење Српске православне цркве. Саборска комисија која је дорађивала Црквени устав, усвојила је тај наслов са добрим разлогом као што имамо и код других патријаршија. Руска православна црква користи поред тог наслова и наслов Московска патријаршија. Ми у досадашњој верзији Црквеног устава нисмо у наслову наше помјесне цркве користили ријеч патријаршија. Осим што је незванично названа Српска патријаршија. Сада у предложеном наслову имамо одговарајуће одређење које ће сигурно бити усвојено, казао је владика Јоаникије.
У предлогу промјене Устава, који је Свети архијерејски синод недавно упутио свим архијерејима СПЦ, предвиђене су и друге промјене. Тако ће процедура избора патријарха бити поједностављена. Црквени поглавар бираће се тајним гласањем, а биће изабран онај који добије двотрећинску већину. Уколико ниједан кандидат не обезбједи овакву подршку, гласање ће се понављати највише седам пута док један од кандидата не добије гласове двије трећине чланова Сабора. Уколико се то не догоди, круг се сужава на свега двојицу архијереја са највећим бројем гласова. Патријарх ће у том случају постати онај владика уз кога стане натполовична већина од укупног броја чланова Сабора. Тиме ће бити напуштена досадашња пракса „апостолског жријеба“, тачније, молитвеног бирања између три коверте са именима кандидата.
Предложене измјене сугеришу да се нови поглавар бира у Пећкој патријаршији, а као могућности предвиђена су црквена сједишта у Београду или у Сремским Карловцима.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Када год је српски, тј. пећки патријарх насилно уклањан или бјежао из Пећи, одн. Старе Србије, сам или са само једним дијелом свога народа, док је други тако остајао без свог земаљског духовног ослонца и путоказа оличеног у првоепископу српском, почињао је историјски суноврат и избјеглих и остављених, који се завршавао масовним превјерама: преласком или у муслимане, српског или арнаутског језика или у римокатолике или протестанте српског (касније званог хрватским), мађарског, њемачког или арнаутског језика.
Докле год је српски патријарх стајао са својим народом, дијелећи са њим и добро и зло у непосредном општењу, под покровом Богородице Пећке и часних моштију својих Светих претходника и кријепио народ молитвом и проповиједи, наш народ се – не само старосрбијански, већ сав Балканом раштркани православни народ српски – сабирао и чврснуо духовно и обнављао и јачао снагу и за небеска и за земаљска прегнућа и подвиге.
Знали су то богомрсци 1920.г. и зато нијесу дозволили да сједиште наше обновљене Патријаршије буде враћено у пећки манастир, него су Патријаршију као какав свјетовни двор стационирали у Београду, у Версају назначеном за даље расрбљивачко и обезбожујуће масонско-папистичко и комунистичко-евроунијатско зомбирање Срба до краја 20. и у 21. вијеку. То је Патријаршију и њене житеље и посленике, у нарастајућем југословенском свијету без богољубивих и народољубивих владара, временом изложило утицају све моћнијег западопоклоничког антинародног лобија, под којим су они, у мјери у којој су се удаљавали од богоугодног живота, подлијегали прозападном вјерском и грађанском конформизму и бољкама, и тако се временом отуђили од сопственог вјерног народа, па чак се понеки и претворили у људе, које је лако изманипулисати у интересу страних и домаћих агентура и пртеворити од добрих пастира и вјерних слугу у дјелатеље против Божијег и свенародног добра.
Како је на то тридесетих година 20. вијека указивао Св. владика Николај, православни епископат одвајкада је био најтјешње везан за живе манастире као богослужбено-молитвене заједнице, општежитија и сабиралишта народна, чији је непрестани духовни подвиг пред Господом, Божијом милошћу и молитвама наших Светих заступника, био и остао залога тога да ће православни архијереји са својим сарадницима и одгајаним подмлатком остати на висини свога црквено-пастирског и народно-пастирског призвања, чувари праве вјере и душе народне, под будним погледом нашег првоучитеља Светога Саве.
Будућност наше Цркве је у обнови живог и дјелатног светоотачког христољубља, у хришћанским подвигом просвјетљиваном монаштву и свештенству, у манастирима као свјетилницима ”праве вјере” и братског једномислија и парохијским заједницама, преображеним у сложне породице, а не нипошто у њуејџеризованим ”православним” Теолошким факултетима, латинског и протестантског кроја, и Платонима и Аристотелима, старим и новим, са свеучилишта западних јеретика и безбожника.
Потпуно се слажем.Патријарх и остали архијереји треба да се преселе у Пећку патријаршију и да тамо буду стално.
Није тачно. Ја сам можда и превише критичан према стању у Цркви, али и током историје је управо прављењем Пећке Патријаршије премјештан клир када је пријетила опасност са Сјевера доље. На војницима, српским и црногорским је Пећ да ослободе. Па нећемо ваљда Духовне Оце слати да живе у шиптарски кавез. Питање је колико је и реално ослободити Пећ, али то је већ црногорски удјео у Метохији. И ваљда ће се показати кад тад чојство и јунаштво.
E sada bi nas Casni Patrijah i cijela svita trebala da predje u Patrijasiju na Kosmetu i na taj nacin da punocU ovoj promjeni naziva , bez toga ovo je samo Politikantska Odluka.