Пејовић: Морамо признати да данас тас на ваги у доношењу антисрпских одлука у Црној Гори чине бивши Срби

Пише: Јово Пејовић

Ако хоћемо да реално сагледавамо политичку сцену Црне Горе онда морамо признати да данас тас на ваги у доношењу антисрпских одлука у Црној Гори чине бивши Срби, али богами и неки актуелни, чија се анти српска политика дала запазити и много раније када су се почели представљати као вјесници промјена по мјери заступања Западних вриједности, због чега су преко ноћи постајали миљеници Запада и високо позиционирани функционери. На све остале који су заступници традиционалних вриједности гледа се као на превазиђене. Када би наши славни преци из ослободилачких ратова знали како данас њихови потомци клече пред нацистичким и фашистичким државама и њиховим званичницима и по свијету се брукају, у гробу би се превртали.

Народна пословица каже:”Не пада снијег да покрије бријег, већ да свака звијер покаже свој траг.” И у нашој српској борби за опстанак, част и достојанство подједнако је важно да се зна ко је Србин од српскога рода и од српске крви и кољена, а ко вјера, а ко је невјера не да би се дијелили или не дај Боже једни другима светили, већ да би паметније бирали. Зато, не случајно, наиђу времена која сама по себи одвоје жито од кукоља и одреде свакоме своје мјесто у историји. Тешка времена и тешке одлуке су нашем народу потребне да се пресаберемо и освијестимо од заблуда са којима живимо и коначно научимо да наша памет није ни у партијама ни у лидерима већ у народу и искуствима на којима је Црна Гора опстајала кроз вјекове. Када дјелујете кроз партије, креативност вам је у великој мјери смањена, а простор да останете своји сужен.

У животу није довољно само гледати, да би гледање имало смисла треба видјети. Фигуративно речено многи од нас имају привилегију да гледају, али нажалост не и да виде свијет у коме живимо. Ја сам због другачијег мишљења много пута био у сукобу са лидерима партија чији сам био члан, о чему пишем у свом најновијем рукопису “Сјећања”, у коме поименице наводим имена оних политичара које јавност неријетко гледа другим очима у односу какав је њихов однос био према неким важним питањима. У мору конкретних примјера за ову прилику издвојићу само неке избјегавајући да наводим имена, чувајући их као ексклузиву за рукопис који ће надам се брзо угледати свијетло дана.

Једном бившем лидеру некада најјаче опозиционе партије сам залупио слушалицу када је покушао да ми држи лекцију због једне изјаве коју смо прослиједили медијима професор Зоран Лакушић и ја, у којој смо тражили оставке за два члана Главног Одбора који су присуствовали састанку на којем се промовисао НАТО. Због тога су из медијског центра те партије, али и неких колумни, послали допис медијима у коме траже да без њихове сагласности више не објављују моје текстове, што је касније био главни разлог да и поред убедљиво највише освојених гласова на тајним изборима у Општинском одбору будем елиминисан из најужег руковоства партије. Ово сам навео само из разлога да јавност зна како функционишу политичке партије и како су се губиле велике битке у којима су се браниле велике идеје, не због себе јер ја сам у овој причи небитан, већ због политика које су рушиле право на слободно исказано мишљење. Тако сам свједочио како се много људи којима сам вјеровао и који су подржавали моје ставове претвара у људе које не познајем. Како се у партијама преко ноћи мијења свијест њених чланова показаћу на примјеру гласања Закона о Хагу.

Дан прије сједнице преко 90% чланова Главног Одбора из Подгорице било је против. Само ноћ касније на сједници Главног Одбора само пар нас је гласало против. Вријеме је показало да смо били у праву јер све што је истицано као аргумент за се распало вољом оних који су вршили притисак да се Закон усвоји. Много тога што нам се данас дешава је посљедица те и многих других погрешних одлука које су доношене под притиском међународне заједнице, које нам нијесу донијеле ништа добро. Зато сматрам да ниједна важна одлука од интереса за један народ не смије бити лична ствар било којег појединца нити органа партије већ резултат воље народа у чије име се такве одлуке доносе.

Но, ма колико се лидери партија позивали на проценат гласова које су добили на изборима и из њега извлачили своје право да су добили мандат да сами одлучују, одговорно тврдим да се подршка на изборима не даје за одустајање од стратешких питања или за давање подршке онима који раде против интереса српског народа. Ма какву судбину имала Резолуција о геноциду у Сребреници која је тренутно у центру пажње, онај ко је хтио да види све му је јасно – и ко је био за и ко се фолирао, а ко је истински био против. Из овога није важно извући само поуку, ако се јасно не одредимо према партијама и појединцима који су манипулисали овим питањем на којој год страни били.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: